Сјећање на Радану

Данас објављујемо једну дубоко емотивну причу коју је с нама подијелио наш читалац Дарко. У овом емотивном свједочанству, Дарко нам открива сву бол губитка вољене особе, присјећајући се позива који га је иза сна покосио онако како то само живот зна и умије. Свака ријеч у овом тексту носи тежину и бол, али такође и љубав и сјећање на прве заједничке тренутке. Желимо одати почаст његовој супрузи и омогућити свима који читају да осјете дубљу повезаност с Дарковим искуством и присјећањима. Надамо се да ће вас ове ријечи дирнути и подсјетити на важност љубави и породице у нашим животима.

2.8.2023.

Сасвим обичан дан. Дошао сам с посла. Радана ме зове из Босне јер је отишла мало прије нас да помогне мајци да окречи кућу и спреми дрва за зиму. Каже ми да се чула са Николом и да ће сада звати и Адриану да се чује с њом.

Рекла је да ће на вечеру код брата и његове фамилије, а након тога ће с њима на збор. Пожелио сам јој добар провод, знајући колико воли музику и дружење.

Одлазим спавати, а мој телефон звони око 2:30. Збуњен, не могу га напипати, али већ се не осјећам добро. Погледам – Милица зове, Раданина сестра. Јављам се и мој цијели свијет се руши у том тренутку. Кроз плач ми покушава рећи истину и ублажити ситуацију. Грчевито држим телефон и не могу вјеровати шта чујем. Д‌јеца се такође буде и питају: „Шта је било, тата?” Некаква кнедла ми стаје у грлу и у тренутку не знам шта да кажем. Сузе ми кренуше и само промрљах: „Мама није добро, имала је тежак мождани удар. Ваљда ће јој помоћи.“

Плаче и Адриана. Никола је избезумљен.

Крећем ходати од своје собе до кухиње, горе-доље, а онда у тренутку мислим на јесен 1995. Мој друг Зока и ја смо на стражи у Турјаку, у Градишци. Пролази на двадесетак метара од нас д‌јевојка. Врло одлучно корача, уздигнуте главе, с погледом испред себе. Џаба је био наш повишени тон разговора да нас примијети. Није нас ни погледала, само је ишла својим путем.

Имала је смеђу дугачку хаљину која је била припијена уз витко тијело и врло густу, дугу косу. Тај ход ми се највише дојмио. Погледашмо се Зока и ја и питамо се: „Ко је ова д‌јевојка?“

Каже Зока: „Закључала је ову роштиљницу. Сигурно ради ту.“ Договоримо се да сутрадан одемо на пиво у роштиљницу. Сутрадан одлазимо и упознајемо се.

Био сам већ схрван. Није то била обична д‌јевојка. Била је паметна, ведрог духа с неком нормалном причом. Нисам имао пара, посудио сам од колега само да имам за пиво како бих могао отићи и причати с њом.

Након неколико дана питам је има ли момка. Погледала ме и одговорила: „А видио си овде све у ових пар дана, а с ким да будем?“ Једино што сам успио изустити у том тренутку било је: „Па с неким попут мене.“ Насмијашмо се и опет настављамо причати о музици и другим стварима.

Једне вечери, док сам био на стражи, чврсто сам одлучио да ћу се понудити да је отпратим кући, а Зока ће ме замијенити ако пристане. И тако је и било. Пристала је. Након првог пољупца имао сам предосјећај да ћу једног дана живјети с њом и да ћемо имати д‌јецу. Није ме мој предосјећај преварио.

Од‌једном чујем како се Никола дере на мене: „Тата, престани ходати горе-доље, молим те.“ Сузе ми опет потекоше, а мој јебени предосјећај ми говори да је дошао крај…

Сад бих све поразбијао по стану, све… све… Обузима ме бијес… Успијевам се контролисати…

Звоњава телефона ме мјесецима трзала, и усред бијела дана. Замијенио сам га. Овај дан ћу потиснути у свом сјећању. Остаће вјечно сви остали лијепи дани.

– Дарко Станојевић, 2.8.2024.