Успон на врхове Волујка

Планина Волујак је друга планина по висини у РС и БИХ (врх Велика Власуља 2336 м.н.в.) и планина са највише врхова висине изнад 2000 м.н.в., њих 16.

Током протеклог викенда смо се одлучили да походимо један издвојен гребен од остатка масива Волујака – гребен Лица и његове врхове, Јужни врх (2153 м.н.в) и Сјеверни врх (2111 м.н.в.).

За полазну тачку смо изабрали село Изгори, како би ове врхове пењали са западне стране, која се далеко мање користи за успон и која је, што ћемо током самог похода установити, екстремно тешка.

Стазом од Планинског кампа Изгори, кроз букову шуму, долазимо у подножје стијене Лица која је висока 700-800 метара. Успон до седла између врхова је технички захтјеван и физички изузетно напоран, тако да се нисмо одлучили да идемо према гребену Аџовац до Коте 2041, коју ипак остављамо за неки следећи поход.

Једна од основних карактеристика у планинарењу на експонираним теренима је та да је повратак од самог успона увијек далеко тежи, што се показало у нашем случају: Након што смо испењали оба врха, почели смо се спуштати назад низ стијену и на неких 150 метара до самог подножја, из безбједносних разлога смо се одлучили вратити назад на седло, а затим источном мање експонираном страном, спустити са планине у долину Сухе, што смо успјели у вечерњим часовима.

Волујак нам је показао да се планина увијек мора поштовати, што је једна компактна и већ искусна планинарска група и урадила, и тако избјегла евентуалну „казну“.

Ако не најтежа до сада, сигурно најузбудљивија планинарска акција коју ћемо дуго анализирати и препричавати.