Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Стара слава и нови сјај манастира Липље

Манастир Липље

Манастир Липље налази се са сјеверне стране планине Борје. На око двадесет километара од Теслица на путу који води преко Котор Вароса за Бањалуку одваја се макадамски пут. Овим путем се послије десет километара стизе до древног српског манастира, по предању задузбине Немањица. Манастир је смјестен у истоименом селу на усцу потока Млијецнице у ријеку Бистрицу.

Легенда казе да је некада у стара времена у манастиру било преко стотину калуђера. Они су према тој легенди у планини Борје имали на хиљаде оваца. Да не би сваки дан носили млијеко до манастирских остава, калуђери су ископали канал и у њега ставили дрвене злијебове, те низ тај канал сипали млијеко, које је текло све до манастира. Послије је, наводно, тим каналом потекла вода, па је тако настао поток Млијецница. Прасњавим макадамским путем, који вијуга између зелених брда, стигли смо у Липље. У велељепној цркви Благовјестења пресвете Богородице затекли смо оца Теофана, игумана манастира Липље. Послије поклоњења и игумановог благослова освјезили смо се хладном изворском водом на цесми испред конака. У пространом беспријекорно сређеном двористу поред цркве Благовјестења смјестено је јос неколико прелијепих грађевина. На западној страни велељепни стилски саграђен конак, а уз сјеверни бедем смјестена је љетња дрвена куца са тријемом за госте. На јузној страни повисе цркве и конака све манастирске зграде надвисује велики камени звоник.

Послије разгледања манастирских грађевина сјели смо испод тријема, гдје смо, уз послузење, разговарали са оцем Теофаном и монахињама. Недјеља је.

У манастир, и поред несносне вруцине, готово сваког цаса пристизу вјерници. Долазе овдје из Бањалуке, Теслица, Котор Вароса… да се помоле Богу и освјезе дусу благодатима ове старе православне светиње. Разговарамо о бурној прослости овог манастира.

Вријеме славе и страдања

Према народном предању, манастир је задузбина Саве Немањица, па је у вријеме обнове (1867 – 1879) на западном порталу наведена 1219. година као година изградње манастира. Међутим, у историјским изворима Липље као насеље помиње се тек од 1273. године, а манастир тек крајем петнаестог вијека. Манастир се тада помиње у Крусевском поменику из манастира Добруна код Висеграда. Година уклесана у каменом порталу вјероватно је узета на основу народног предања и цињенице да је те године свети Сава издејствовао аутокефалност Српске цркве. Зна се и да је манастир најприје био посвецен светом Николи. Послије обнове, крајем деветнаестог вијека, манастир Липље освестен је у цаст Благовјестења пресвете Богородице. Према оскудним записима мозе се закљуцити да је ово у прослости био заиста богат манастир са великим сумским имањем и бројном стоком на планини Борје. На овој планини се и дан-данас налазе бројни локалитети са називима који указују на интензивно планинско стоцарење (Солила, Појила,…). Постоје и докази да се велика зитница у посједу манастира Липље налазила на подруцју данасњег Прњавора, на ста недвосмислено указује и данасњи назив тог градског насеља. У Липљу је дуго, а врло вјероватно од самог оснивања манастира, радила преписивацка радионица, у којој су преписиване књиге за потребе сирег црквеног подруцја Српске православне цркве.

Раније се за овај манастир користило и име Осовица, па се у неким старим списима помиње цас Липље цас Осовица. Тако у једном рукопису из манастира Ораховица у Славонији писе да је ова књига преписана у манастиру Липље 1612. године за вријеме митрополита дабарског (босанског) Теодора и игумана осовицког Христофора. Липљански преписивац монах Данило оставио је запис о катастрофи коју је 1615. године дозивио манастир и његово братство. У свом запису монах Данило саопстава: „Године 7123 (1615)… надође поплава и обузе порту, разори цркву и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и цетири ђака, од воде избјегосе само тројица…“ Добар познавалац средњовјековне историје овог манастира професор Светозар Дусаниц; тврди да је овај запис монаха Данила тацан, с тим да се не односи на сам манастир вец на његов метох, који се налазио у кањону Бистрице. Према тврдњама професора Дусаница, до трагедије је досло када је послије дугих киса клизисте затворило кањон, образовавси тако брану на Бистрици, која је под великим притиском пукла. Водени талас је са грађевинама однио и монахе и ђаке. Послије вијекова моци и славе манастир Липље у седамнаестом вијеку, бива знатно ослабљен. Крајем седамнаестог вијека манастир је потпуно опустио. Наиме, године 1696. Турци су послије висе пораза у рату са Аустро-Угарском спалили манастир, а калуђере растјерали. У овом крају се и до данас сацувало предање како је из дрвеног манастирског крова цурила смола налик на леденице, па је неки „обијесни“ Турцин с коња потпалио смолу, тако да је сасусени дрвени кров одмах плануо. Остали су само голи зидови. Калуђери су пребјегли у Славонију у манастир Ораховицу. Идеја о обнови манастира родила се одмах послије његовог спаљивања, међутим Турци нису дозвољавали обнову. У народу се прица како су мјестани села Липље понудили султану стотину волова и стотину овнова за дозволу да се манастир обнови. Турци су, наводно, понуду прихватили под условом да се обнова обави за три дана. Ферман (дозвола) за градњу добијен је тек у августу 1858. године. Послије обнове, која је заврсена тек 1879. године, манастир је слузио као парохијска црква. Тако је било све до 1965, када је монаски зивот обновљен постављењем јеромонаха Јустина (Пантица) за в.д. надстојатеља манастира Липље.

Генерално обновљена манастирска црква освестана је 1984, а новосаграђени звоник 1986. године.

Игуман

Игуман манастира Липље отац Теофан (Скобо) у овом манастиру је од средине осамдесетих. Овај богоугодни и веома гостољубиви монах прица нам о монаском зивоту, о овом манастиру, његовој изградњи и људима који овдје свакодневно долазе, па казе: „Када се неко одлуци за монаски зивот, он онда зна засто то цини. Међутим, тада цесто долази у конфликт са околином, па и са најблизом родбином и породицом, јер они имају своје виђење зивота. Ја сам досао у манастир када сам испунио свјетовне обавезе које сам мислио да треба испунити. Одслузио сам и војску у тадасњој ЈНА. За монаски зивот сам се опредијелио јос на Богословији у Београду. Људи су пуни предрасуда, посебно је то било изразено у оно комунистицко доба, када се прицало да у манастир иду само они који су неспособни за свјетовни зивот.

У овом манастиру замонасен је и нас епископ Јефрем, 1967. године. Он је одавде отисао на сколовање у манастир Крку, а послије и у Русију. Његовим постављењем на мјесто епископа бањалуцког и његовим залагањем поцео се врацати стари сјај манастиру Липље. Када смо хтјели радити конак 1987. године, тадасње опстинске власти су то покусавале на сваки нацин да зауставе. Када су потросили сва друга средства да зауставе градњу, онда су окупљали народ на неке своје зборове и ту сирили демагогију како нама не треба нови конак. Покусавали су да окрену народ против цркве. Када је епископ на крају добио одобрење од тадасњих републицких власти из Сарајева, они су у опстини то одобрење ставили у ладицу. Ми смо ипак 1989. године саградили овај конак. Вода је доведена сљедеце године, када смо и цесму освестали. Ми немамо неко богато имање, мада је у старим књигама записано да је овај манастир некад имао много земље и суме. Имао је и своју пекару и воденицу… Ми данас ниста од тога немамо. Народ који зиви на парохији насег манастира духовно је доста здрав народ. Они су долазили у цркву и у вријеме комунизма, па долазе и сада. Редовно посте, прицесцују се… Мада су доста материјално сиромасни, духовно су заиста доста здрави људи. Назалост, у овим селима има врло мало младих људи, па их зато нема ни у манастиру. Међутим, омладина из градова ипак долази у манастир, посебно недјељом и празницима. Све висе младих долази овдје на крстења и вјенцања. Долази доста и оних који тразе да им се цита молитва за здравље и ми им цитамо.“

Преноцили смо у манастиру Липље. Ујутро смо послије јутарње молитве наставили са разгледањем цркве. Изузетно елегантна црквена грађевина са високим кубетом, вјероватно највисим у Епархији бањалуцкој, свједоци о економској моци и слави њених ктитора.

Поред главне капије, у току су радови на изградњи једног новог, доста великог објекта. Игуман нам је рекао да це ту бити смјестена библиотека са преко двадесет хиљада књига, цитаоница и мали манастирски музеј.

Игуман казе да у манастиру постоји доста знацајних експоната из његове бурне прослости који сада нису доступни посјетиоцима због недостатка адекватног простора за њихово излагање. Овај проблем це с изградњом музеја бити ријесен, сто це ово древно светилисте уцинити јос занимљивије вјерницима, који овђе свакодневно долазе.

Напустили смо ово свето мјесто уз благослов оца Теофана, уз сву благодат бозију, ције присуство се овђе осјеца у сваком тренутку.

Одломак из књиге „Прњавор и његова околина“ аутора Здравка Н.

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.