Глас комуна — хроника једног доба

У љето 1958. године, у Добоју је покренут лист „Глас комуна“ — јавно гласило за дванаест општина добојског среза. Први број изашао је из штампе у јуну те године, а последњи број објављен је 29. априла 1992. године, чиме је затворена једна велика епоха — готово три и по деценије непрекидног излажења.

Данас, са историјске дистанце, јасно је да је Глас комуна био више од новина. То је био својеврстан културни и друштвени документ једног доба, школa новинарства и књижевности, хроника живота у сјеверној Босни — и посебно у местима као што је Чечава, о којој су објављене неке од најљепших репортажа и приповијести тога времена.

Почетак и утемељивач

Почетком 1958. године у Добој је стигао Рајко Скварица, новинар, пјесник и човјек од духа, који је већ имао искуство као дописник „Ослобођења“ и оснивач „Дервентског листа“. Задатак који му је повјерен није био нимало лак — формирати среске новине за дванаест општина (Босански Брод, Босански Шамац, Дервента, Добој, Градачац, Маглај, Модрича, Оџак, Теслић, Тешањ, Завидовићи и Жепче) и обезбиједити да редовно излазе једном седмично, сваке суботе.

Скварица је окупио тим младих сарадника који ће касније постати значајна имена југословенског новинарства и књижевности: Касим Дераковић, Тихомир Лешић, Ферид Чехић, Душан Паравац, Сенад Малохоџић, Милан Андрић, Феликс Пашић, Никола Давидовић, Мухамед Конџић, Мухамед Копић, Адил Галијашевић и многи други.

Сви су касније наглашавали да су новинарство учили у „школи Рајка Скварице“ — школи у којој се није учило само како се пише, него и како се живи часно, умјерено и с поштовањем према истини.

Скварица је послије петнаест година рада у Добоју прешао у „Дервентски лист“, да би 1975. године, под политичким притисцима, био готово протјеран са мјеста уредника. Пред рат је избјегао у Панчево; његов стан у Дервенти био је опљачкан, а по повратку му није био враћен јер су он и његове сестре проглашени „дезертерима“ — иако нико од њих није имао мање од седамдесет година. Двије године провео је у шатору, а тек 2002. године добио назад свој стан. Умро је 2004. године у Дервенти.

Његова судбина, као и судбина листа који је створио, остаје симбол новинарства у овим крајевима: узвишеног по духу, али често пониженог по материјалном положају.

Лист који је биљежио живот

Глас комуна је из мјесеца у мјесец доносио најважније приче из села, фабрика и домова — о обичним људима, школама, радним акцијама и културним дешавањима. За Чечаву, овај лист је био више од хронике: био је чувар памћења.

Тако је у броју од 15. септембра 1971. године, новинар Мухамед Копић описао величанствену прославу 90 година школе у Чечави, у дану када су се први пут засијале електричне сијалице у селу. „Када људи из Чечаве нешто славе, онда је то право славље“, записао је Копић — описујући долазак 300 Чечаваца из цијелог свијета и говор Владa Јотановића о шествјековној историји села.

Годину раније, у мају 1970., лист је објавио причу о младом учитељу Будимиру Јоићу, који је у Горњој Чечави описмењавао четрдесеторо дјеце у четири одјељења, учествовао у свим радним акцијама и живио „са људима без лажи и лицемјерства“.

А 1963. године, репортер Ранко Павловић описао је Чечаву као једно од најуређенијих села у добојској комуни: „У овом типично брдском селу нема слабе куће, а у воћњацима се црвене племените јабуке.“

Ти текстови данас представљају праве документе времена. Они су отргли од заборава људе и догађаје који би без њих нестали у магли прошлости.

Судбина новинара и професије

Историја Гласа комуна открива још једну истину: новинарство код нас никада није било професија од које се може живјети достојно.

Од Скварице до његових сарадника, сви су радили вођени идејом, а не материјалним добитком. Писали су репортаже које су стварале културни простор, а не друштвени статус.

Њихове биографије, расуте по свијету — од Шведске до Аустралије, од Србије до Америке — најбоље свједоче о томе како је новинарство у овим крајевима увијек било на маргинама, и како су људи који су остављали најдубље трагове често били заборављени од друштва.

Љубав која се не гаси

Иако је „Глас комуна“ престао да излази 29. априла 1992. године, његов дух живи у сјећањима, у архивама и у срцима оних који су га стварали и читали.

„Већ с почетка године 2018. почео сам све чешће да мислим на ’Глас комуна’, новине које су се појавиле у Добоју, у љето 1958. године, дакле прије пуних шест деценија…“, написао је Саво Петровић, некадашњи уредник и дугогодишњи новинар листа, у свом осврту из Сент Питерсбурга. Његова сјећања и свједочанства о Рајку Скварици и генерацијама новинара које је обликовао, представљају најљепши споменик овом листу и времену у којем је новинарство још вјеровало у истину.

Насљеђе

Данас, шездесет и седам година након првог броја Гласа комуна, остају само пожутјеле странице, али и дубока свијест да је тај лист записивао историју малих људи.

У времену када је лакше избрисати него записати, вриједи се сјетити оних који су остављали трагове — и вриједи вратити у сјећање лист који је једном давно освијетлио наше село првим бљеском електричне свјетлости.

У наредном тексту доносимо осврт Саве Петровића под насловом „Моје године у ’Гласу комуна’“, у којем ће бити више ријечи о настанку листа, његовим људима, успонима и падовима, и времену када је новинарство било послање, а не занимање.