Јаворова вапи за заштитом

Јуче смо, на самом почетку Јаворове, затекли бачене вреће смећа, што је још један знак да чак и ова последња оаза чисте воде у Чечави ризикује трајно загађење.

Јаворова је дуго важила за ријетку, нетакнуту притоку Укрине. Њена хладна и чиста вода, израсла из дубина шуме, била је скровито уточиште риба, ракова и извор живота за бројне друге врсте. Бројни мјештани су управо у Јаворови долазили да побјегну од љетних врућина, да се одморе, опусте и напуне батерије. Тај тишином обавијен простор био је својеврсна оаза мира и повратка природи. Она је не само извор воде, већ и симбол природе коју нисмо до краја уништили.

Није први пут

Још давне 2010. године, у тексту објављеном на порталу, упозоравали смо на сличан варварски чин: непознати починиоци су тада разбацали тијела мртвих животиња дуж обале Јаворове. Вода је била загађена распадањем, читав крај изложен опасности од зараза, а упозорење је било јасно – “ово би требао бити задњи аларм”. Али тај аларм је – по свему судећи – остао нечујан.

Међутим, као што је ријека Укрина већ дуги низ година изложена прекомјерној експлоатацији шљунка и неодговорном одлагању отпада, тако се сада и Јаворова суочава са истом судбином. Бацање смећа у воду је не само чин немара, већ и знак колективног губитка поштовања према ономе што је најдрагоцјеније.

Предјели око изворишта Укрине су додатно девастирани голом сјечом шуме, која траје већ деценијама. Цијела подручја остала су без заштитног шумског покривача, што је нарушило природну равнотежу, довело до ерозије земљишта и угрожавања биодиверзитета. Те сјече су масовно пријављиване, документоване, повезиване са коруптивним и криминалним радњама, и предмет су бројних судских поступака – али без епилога. Нити је ко одговарао, нити је ико зауставио овај процес уништавања.

Није једини случај

Нажалост, Јаворова није усамљена. Још једна притока Укрине, Осивица, недавно је била директно угрожена активностима каменолома на Дванаестом километру. То је изазвало забринутост и реакцију мјештана, због чега су на терен излазиле надлежне инспекције. Међутим, познавајући ефикасност нашег система и (не)рад институција у пракси, остаје велико питање – да ли ће Осивица заиста бити заштићена од даљег уништења или ће, као Укрина и многе друге, постати још једна изгубљена, запуштена ријека.