Интернет – слика пропалог друштва

Објављене статистике о брзини интернета на Балкану показују поразну чињеницу: Босна и Херцеговина се налази на самом дну. Ако се издвоји Република Српска, а посебно рурални крајеви попут Чечаве, слика је још црња. Велики дијелови села и даље нису покривени мобилним сигналом, а тамо гдје га има, он је слаб и нестабилан. Фиксна мрежа, гдје постоји, још је гора – кабловски интернет „цури“ кап по кап.

И док телекоми биљеже милионске профите, а њихови менаџери бивају награђивани титулама најуспјешнијих и најутицајнијих, становништво губи сваку наду у напредак и опстанак. Док се свијет у протеклих двадесет година дигитално препородио, код нас није забиљежен ниједан озбиљан пројекат унапређења инфраструктуре. Јаз је толико нарастао да га више није могуће сустићи.

Млади и образовани људи одлазили су управо због немогућности да живе и раде на мрежи. Било је више покушаја преко различитих канала да се утиче, апелује и шаљу жалбе. То су радили појединци, ентузијасти, цијеле групе мјештана, па чак и савјет мјесне заједнице. Али институције локалне власти никада нису стале иза тих иницијатива, нити су покренуле било какав процес. Нема забиљеженог случаја да је општина или надлежна служба урадила ишта конкретно. Повремено се из мјесне заједнице чује да постоје планови за градњу нових репетитора или побољшање инфраструктуре, али то је прича која се понавља више од деценију – без икаквог конкретног помака. Све је и даље препуштено доброј вољи приватне компаније.

Интернет се, додатно, код нас често доживљава као пријетња власти. Умјесто да буде развојна шанса, сведен је на друштвене мреже гдје грађани најчешће изражавају незадовољство и критику режима. Због тога политичари према њему показују неповјерење. Недавно је Милорад Додик позвао на формирање „Одјељења против дезинформација и лажи“, по узору на орвелијанско „министарство истине“, јер је, како каже, „хиљаду вијести дневно негативно по Републику Српску“. У исто вријеме, Влада ради на пројекту имплементације кинеског софтвера за дигитални надзор над институцијама, грађанима и медијима, за шта је планирано 57 милиона марака из џепова грађана.

Ситуацију додатно компликује етничка подијељеност телекомуникационих оператера: Срби, Бошњаци и Хрвати имају „своје“ мреже које не функционишу у другом ентитету или кантону. Тако интернет постаје не само технички, већ и политички и идеолошки талац – средство контроле и ограничења, умјесто развоја и напретка.

У свијету у којем дигитална повезаност значи опстанак и развој друштва, ово је најбоља слика нашег заостајања. Док други уводе 5Г и развијају оптичке мреже, ми се питамо како да добијемо макар стабилну телефонску линију.

А можда је одговор једноставнији и суровији: можда су они већ нешто закључили и у нешто сигурнији од нас – да села и људи неће постојати. Па самим тим, нема ни потребе да се било шта инвестира. Ми идемо ка нестанку без икакве шансе за опоравак. А улагање у оно што је осуђено на нестанак, за њих би било само бацање пара.