Ко је и зашто поново окренуо Мирy Јотановић?

Прије готово пола вијека, 1976. године, мјештани Чечаве својим добровољним прилозима подигли су споменик испред школе у Доњој Чечави — трајни знак сјећања на пале борце и жртве фашистичког терора. Према идејном рјешењу архитекте Добривоја Видића из Прњавора, у споменичком комплексу нашли су се и бронзане бисте Живојина Прерадовића и Мире Јотановић, као и плоче са именима борaца НОР-а и жртава терора.

Још 1995. године, Бранко Перић је забиљежио да је биста Мире Јотановић била скинута након што су је „непозната лица“ помјерила и окренула у супротном правцу. Данас, 2025. године, затичем исти призор: биста опет закренута, понижена, обезглављена. То више није само питање бронзе и камена — то је питање нашег сјећања, наших вриједности и образа. Ако не умијемо да сачувамо лик учитељице која је своје знање и живот дала овој заједници, шта то говори о нама?

Овај текст је први у серијалу који посвећујем Мири Јотановић и породици из које потиче. Уз фотографије које ћу приложити, подсјетићу на чињенице које знамо, и на одговорност коју дугујемо.

Ко је била Мирјана Мира Јотановић

Мира Јотановић рођена је у угледној учитељско–свештеничкој лози Станковића. Њена мајка, Зорка Станковић (кћерка попа Јеврема — оснивача школе у Чечави и првог учитеља), образована у Сомбору и Сремским Карловцима, вратила се у наш крај као учитељица. Удата за Милинка Јотановића, са којим је подизала шесторо дјеце — међу њима и Миру.

Судбина ове породице дубоко је урезана у историју нашег села: Мира је преминула од пегавог тифуса 1943. у партизанској болници у Корићанима; њена мајка Зорка и сестра Вукица свирепо су убијене 1944. године. Та имена нису само слова на граниту — то су наша кућна имена, наш језик и памћење.

Сјећање које блиједи

Прије неколико година, радећи на једном тексту, направио сам анкету међу ученицима завршних разреда основне школе. Једно од питања било је везано за сјећање на Други свјетски рат, односно за споменике испред школе гдје они свакодневно проводе своје дане. Резултати су били алармантни: већина дјеце није имала појма шта ти споменици представљају, ко су људи чија имена стоје урезана на плочама, нити зашто су баш ту, поред њихове школе.

То није само празнина у знању, то је празнина у идентитету. Ако нове генерације не знају причу о Мири, Зорки и свима чија су имена на гранитним плочама, онда ће и сама бронзана биста остати само комад метала који не значи ништа.