Бјекство из затвора

Потомци Симе Продића памте причу о турским стражарима на Стражбеници. Симо је причао да Турци Србима нису чинили зулум, па је као примјер наводио како су стражари силазили по воду на извор у близини њихових кућа и увијек чекали ако би испред њих био неки Србин.

Свето Продић се сјећа и дједове приче о хапшењу неког хајдука, његовом спровођењу у Травник и бјекству из затвора. Наводно, Турци су везаног хајдука предали Сими Продићу и извјесном Сими Ђукановићу да га спроведу у Травник у затвор. Симо Продић је уживао повјерење Турака, као честит и поштен домаћин, а Симо Ђукановић је важио за храброг и брзог човјека, коме никада нико није могао побјећи. Причало се да није било овце или јагњета у стаду које он није могао стићи и ухватити.

Путујући пјешке за Травник и одмарајући се на уобичајеном мјесту, везани хајдук је замолио да га Симо одвеже, говорећи да он од њих неће побјећи, јер зна да би због њега они изгубили главу, да ће он ићи с њима, али да ће свеједно стићи у Чечаву прије њих. Кад су га везаног довели у Травник и предали властима, Турци су га преузели говорећи му: „Несретни сине, ти ћеш срушити Турско царство. Зашто ниси честит као ова двојица.“

Турци су Симу Продића и Симу Ђукановића смјестили на спавање у близини тамничких просторија, па их је ноћу пробудила вика и галама Турака. Ослушкујући разговор, закључили су да је хајдук побјегао. Сутрадан су сазнали да је заиста умакао стражарима кроз ноге док су га водили у тамницу. Кад су се вратили у Чечаву, чули су да је он већ стигао.

Из Чечаве се за Травник, причало се, љети могло стићи за дана, а кад би дан скратио ишло се два дана. Пут је водио преко Младиковина и Блатнице, а на путу су се знала мјеста одмора и коначења.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.