Историја једне парнице

Има породица чија се историја чува у судским списима. Породица Крунић имала је несрећу да у Чечави води спор са комшијом пуних 10 година. Али, да није било судске парнице, не би било ни приче о Крунићима.

Најстарији Крунићи, браћа Гавре и Марко, дошли су у Чечаву почетком овог вијека из Прибинића. Њихова мајка, оставши удовица, из Прибинића долази у Чечаву и удаје се за Јакова Станковића. Након удаје, у споразуму са мужем, довела је своје одрасле синове, који 1904. године купују од тешањског бега Ашира Смаилбеговића 102 дулума земље зване Гај, Црвена раван и Воћарак (данашњи посјед Крунића).

Након смрти бега Ашира Смаилбеговића трговац Петар Станојевић самовољно заузима три купљене парцеле „дошљака“, због чега Гавро и Марко са очухом Јаковом Станковићем против њега подносе тужбу Котарском суду у Тешањ, 11. августа 1911. године. Парница се вукла годинама да би на крају тужба Крунића била одбијена. Жалбени суд у Бањој Луци потврдио је овакву пресуду Котарског суда. Како је трговац успио доказати своје јаче право, није познато.

Послије I свјетског рата, са стварањем нове државе, Гавро и Марко Крунић крећу пјешке у Београд да у Министарству правде и Врховном суду доказују како им је окупаторска власт отела купљену земљу. Са собом носе уговор, судске пресуде и свијећу да је могу запалити ако неки од њих умре у путу. Потомцима су причали да су путовали 12 дана и у Београду лијепо примљени уз обећање да ће им земља бити враћена.

Нова држава је испунила обећање. Пресудом Делегата Окружног Аграрног повјереника у Тешњу бр. 400/21 од 9. априла 1924. године спорне парцеле су враћене породици Крунић.

Трговац Петар Станојевић ухапшен је од стране аустријских власти након убиства Фердинанда у Сарајеву и одведен у Бању Луку. Никад се није вратио, а причало се да је убијен у путу. Данас нема ни једног његовог живог потомка у Чечави.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.