Чечава у пјесми

Историју села опјевали су самоуки народни пјесници из Чечаве. Оглашавали су се обично уз неке годишњице и у тренуцима надошлих емотивних осјећања. Највичнији десеторачком стиху био је Богдан (Ђорђе) Перић. Он је са невјероватном лакоћом умио да опјева најобичније згоде из живота својих суграђана. Пјесме је говорио „из главе“, и није их нигдје записивао. Опјевао је згоде и незгоде људи који су градили шумску пругу, згоде и незгоде које су се дешавале уз ракијске котлове, на перушањима, славама и приликом електрификације села…

Богдан се својим талентом није разметао. Волио је да његове пјесме говоре други. Велика је штета што у својој близини није имао гуслара или сличног „умјетника“ који би користио његов таленат. И без тога Богдан остаје у сјећању као признат културни радник, јер је као одборник и личним учешћем помагао рад културно-умјетничког друштва.

Божо Томић, Чечавац који је послије рата одселио у Војводину и данас живи у Руми, огласио се пјесмом о Чечави 1976. године поводом прославе стогодишњице основне школе у овом селу. Пронашао сам је у архиви Мике Јотановића. Пјесма је писана у носталгичном заносу, уз жива сјећања о историји села и величање неких догађаја, својствено егзалтацији сличних осјећања. Дио пјесме заслужује да буде објављен.

ОЈ, ЧЕЧАВО 

Ој Чечаво, село моје мило, 
Многе ли си војске запамтило.

Од Турака до овога рата,
Изгубило оца, сина, брата…

Памтиш Турке и турске бегове,
Цара Фрању и Швабе његове.

Ал ни једног по неким добрима,
Никад добро није робовима.

У ропству се људи очеличе,
И лукавој мудрости науче.

Стари људи знали су шта раде,
Ако цркву у селу саграде.

Не толико да се Богу моле,
Него ради отварања школе.

Старих људи сада више нема,
Учитеља Бугарског из Срема
Ни Зорице, ни попа Јеврема,

Али има школа у Чечави,
Она сада сто година слави.

Која птица раније полети,
Много даље од других одлети.

Чечављани људи су писмени,
Врло вредни и врло поштени.

И честити људи домаћини,
Ал има их доста у туђини.

Ипак сваки своје село воли,
Захвалан је Чечави и школи.

Од кад школа у Чечави стоји,
Чечава се међу прве броји.

Међ првима и у рату била,
И усташку пругу порушиле.

У устанку сви су сложни били,
Али су се брзо завадили,

Какву капу и какву ознаку,
Да л' кокарду или петокраку.

Кокарду су носили четници,
А многи су били колебљивци.

Не боре се већ нешто чекају,
Око кућа све се варакају.

Близу жена таворили дане,
Док су дошли четници са стране,

Да би своју браћу намазали,
Пролетере у селу поклали.

Оста љага и ружна и тужна,
А Чечава ни крива ни дужна.

Још су личне рачунице биле,
Што побише толике цивиле.

Све пробране људе, одабране,
Да се не зна ни са које стране.

Што се многа кућа запалила,
Погрешна је политика била.

То је „неко" тако наредио, 
Па ни брата није поштедио.

Текст преузет из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.