Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Заборављени људи

Свако мјесто, а ваљда и свако вријеме имају обиљежене људе по којима се памте. Некад су то талентом обдарени а чешће природом обиљежени људи. За прве се стидљиво чује и они по правилу млади одлазе у свијет и усидре се негдје далеко од завичаја. Ови други остају и трају свој људски вијек по диктату своје несрећне судбине. Док живе предмет су разбибриге, обијесног увесељавања, шегачења и спрдње, мање саучешћа и сажаљења. Умиру само једном: са биолошком смрћу. Нико их не оплакује и не помиње. Њихове крстаче вријеме брзо извали, а хумке зарасту у коров.

Кузман Таламба

У шуми званој Брезици у Крушевици (заселак Петковићи), далеко од насеља, живио је свој самотњачки живот Кузман Миљановић. Звали су га Таламба. Његове дрвене колибе на крчевини у близини шуме вријеме је одавно срушило. Од кућишта зараслог у шуму и шикару остао је само назив крчевине Таламбиште.

Памти се да Кузман Таламба није подносио никог. Био је уврнут и осоран. Сметало му је присуство људи, а поготово њихове ријечи и поступци. Кажу да је подносио само двојицу људи: Јакова и Светозара Перића. Једино је код њих навраћао и једино су они смјели да дођу њему. Не зна се шта их је везивало.

Кузман Таламба је у шуми Крушевица цијелог живота чувао свиње и од тога живио.

Божо Машо

Божо Девић, назван је Машо по мајци коју су звали Машиница по њеној пушачкој страсти. Кажу да је пушила лулу толико страсно да се није одвајала од направе од кованог жељеза зване маше, којом се узимао жар са огњишта и припаљивала лула.

Мајка се по смрти мужа удала за Лазара Ђекића и довела са собом два сина: Љубу и Божу. Живјели су у кући коју је Лазар саградио на Луци коју су му дали Перићи са лијеве стране ушћа потока Косинац у Малу Укрину.

Божо се као младић одметнуо од куће, ходајући бесциљно по селу. Ишао је из засеока у заселак, од куће до куће, задржавајући се међу људима окупљеним око посла или неким другим важним поводом. Стизао је свакоме на славу, на вјенчања и на сахране. Није могло проћи никакво окупљање без Маше.

О светковинама је радо приман. Био је предмет задиркивања и спрдње. Игру је прихватао неко вријеме, али је брзо схватао да је предмет изругивања и подсмијеха, па би се жестоко разгоропадио и бранио се највулгарнијим псовкама у којима су се налазили живи и мртви, најближи и најдаљи рођаци. Жестио се до плача и јаука и спасавајући своју људску част знао је да демонстративно напусти мјесто и друштво, заобилазећи убудуће домаћина који га није заштитио.

Са старошћу постајао је све нервознији и незграпнији. Није више имао снаге да се супротставља снагом и штапом. Прво су то осјетила дјеца па су га сачекивала поред пута, задиркивала га на разне начине, идући за њим стотињак метара, на растојању које га је чинило посве немоћним. Бацала су за њим грудве снијега зими, клипове и камење лети, препадала га из сумрака на разне начине. Избезумљен од бијеса знао је лећи насред пута и дерати се из свег гласа истовремено псујући све од реда. Знао је сваком дјетету име оца, мајке и свих сродника и сви су уз псовку били поменути.

Људима из партије знао је да скреше Маршала, богомољцима крсну славу. Знао је наглас да каже све оно што су други шапутали: ко је чије копиле, ко је шта украо и ко је од које болести умро. То му је било најефикасније оружје и сви су се чудили како је до таквих података долазио и како их је памтио.

У поодмаклој старости, када је економски и културни напредак села узео маха и када је нестало огњишта, качара и собица, знао је рећи да за њега више нема живота. Говорио је да још само може преноћити код Душана Тешића и Милинка Томића. Када су Чечавци видјели да Божина старост постаје тешка и да може бити трагична, смјестили су га у старачки дом у Травнику, гдје је и умро.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.

2 Коментарa

  • Život Bože je opisan skoro do detalja,alim je na kraju napravljena omaška. Tačno je da pod stare dane,već onemoćaoi jedva se kretajući je odveden od strane Zavoda za socijalni rad Teslić,u starački domTravnik,ali ne svojom voljom i uvjek je kroz starački plač proklinjao Đoku Stanković tadašnjeg direktora te ustanove…U Travniku je bio par godina i onda prebačen u dom za „mentalno i fizički zaostala lica, u selo Batković kod Fojnice,gdje je provodio svoje zadnje dane,i umro 1987g. Zadnji sam Čečavac koji ga je par puta posjetio,jer sam bio u hotelu „Reumal“ Fojnica,zbog liječenja kičme……… Tražio sam ga dugo,dok u u zavodu za fizički i mentalno,zaostalu djecu,nisam dobio informaciju da postoji zavod u Batkovićima,to je jedno 5km udaljeno mjesto od Fojnice…… Bila je nedjelja julskih dana 1984 kad sam se zaputio tamo. Poveo sam i starinu Raddovana Vasiljević. Kad smo stigli tamo ,ograđen prostor,neka mreža a kroz nju su virile ruke štićenika,molleeći dda im se nešto udijelli….bilo jje ko u filmu strrave i užasa,jer su to bili izmiješani pacijenti mentalno i fizički ometeni u razvoju… Došao sam do kapije i stražara pitao dali se ovde nalazi DEVIČ BOĆIdar ,jer su ga takko po knjigama upisala…..rekao je da mu se čini da postoji neko takav. Uzeo nam je lične karte i onda zvao dećurnu direktoricu zavoda i objasnio sve,i morali smo nju čekatti. za 5 minuta vidimo neku damu bijelom mantilu,prillazi nam,i mi joj kažemo da imamo želju vidjeti….prvo nas je odvela u svvoju kanceelariju,i počela pričati priču o teškom životu u zaavvodu, nemaju dovoljno srestava za lijekove hranu,odjeću itd….onda je počela pričati o Boži kako je to sad iznemogao starac dobre duše,da svaki dan plačeći spominje svoju Čečavu,i moli osoblje da pišu Socijalnom u Teslić Đoki Stankoviću da ga odpuste… ZAMOLILA JE I MENE DA ODEMU DOM ZA SOCIJALNI RAD,JER KAŽE NIKAD NIŠTA NE POŠALJU…. sAMO 5 KUTIJA CIGARETA LJUTE DRAVE DOBIIJU ZA MJESEEC,A bOŽO JE BIO STRASTVENI PUŠAČ…..iZVELA NAS JE NA KRUG GDE SU U VELIKOM POLUKRUGU,SJEDELI MAHOM STARE OSOBE …..TIŠINA JE BILA GROBNA, SVAKI NASLONJEN NA ŠTAP GLEDAO JE U ZEMLJU,I KO ZNA KAKVE SU IM MISLI KROZ GLAVU PROLAZILE,SANJAJUĆI O MJESSTIMA GDJE SU ROĐENI….. ONDA JE DEŽURNA UZVIKNULA BOŽIDAR DEVIĆ, NIJJE ĆUO ONDA JE JOŠ DVAPUT UZVIKNULA, I TAMO DALEKO NA KRAJU POLUKRUGA,JEDVA USTAJUČI I SA ŠTAPOM U RUCI,PREMA NEMA TEŠKO IDUČI STOPU PO STOPU SIJEDI I MRŠAVI STARAC…. KAD JE PRIŠAO NIJE NAS GLEDAO U LICE NEGO OBORENE GLAVE STAO UZ NAS..,…..PRIŠLA MU JE DEŽURNA I POPRAVILA KRAGNU ,KOJA SE ZAVVUKLA POD DŽEMPER….REKLA MU JE BOŽO DOŠLA TI JE POSJETA IZ TVOJE ČEČAVE,,,,,ISTOG MOMENTA NE DIŽUĆI GLAVU,REKAO JE IZ ČEČAVE I BRIZNUO U VELIKI PLAČ….SUZE SU TEKLE KO PLETWENICE,NIJE MOGAO DOĆI SEBI…..KAD SE MALO PRIMIRIO…MENE NIJE ZNAO JJER SAM BIO MLADIĆ KAD SU GA ODVELI RADOVANA JE POZNAO…..U KRUGU JE BILA NEKA MANJA TRGOVINA,MAHOM,CIGARETE,SOKOVI I DRUGE SITNICE,PA KO JE NEKOG IMAO OD RODBINE DAVALI SU DA MOŽE NEŠTO DA KUPI….NA ŽALOST BOŽO NIKAD UŠAO NIJE TU JER NIJE IMAO PARA.UVEO SAAM GA UNUTAR I REKAO BIRAJ bOŽO ŠTAĆEŠ……NARUČIO SAM PRVO SOKOVE I ŠTEKU CIGARA,,,,,,SOK JE JADAN U DUŠAK POPIO,NARUČIO SAM MU JOŠ PET ,IZRUUČIO IH JE U MAHU ,I ONDA ZAPOČELI PRIČU, KOJA JE VEOMA DIRLJIVA I ZANIMLJIVA…..PITAO JE O SVEMU IMAO JE DOBRO PAMĆENJE,,,,ZA JEDNO PEDESET LJUDI JE PITAO I ZA SVAKOG SAM REKAO DA JE UMRO……SAGEO JE GGLAVU I TIHO REKAO,PA SVI MOJI ČEČAVCI POMRLI…IMALI KO DA SE OŽENIO, ONDA SAM SE NASSMIJAO DA GA RELAKSIRAM I TEK JE TAD OTVORIO PRIČU.jEDINO KAD JE PITAO ZA BOGDANA VIDOVIĆA-KEVČIJU I REKAO SAM DA JE UMRO, REKAO JE I NEKA JE ,MNOGGO JE ON LJUDI,PA PREŠAO RUKOM ISPOD VRATA, ŠTO ZNAČI POKLAO……. I TAKO JOŠ DOSTA ZANIMLJIVOSTI IMA, JER SAM MU SVAKI DAN PO PODNE U POSJETI BIO,I ŽELJE MU ISPUNJAAVAO KUPUJUĆI U GRADU ,ŠTA NAJ VIŠE VOLI NAJ GORE ME POGODILO KAD JE REKAO,ŽELJAN SAM KRASTAVCA OD KAD SAM IZ ČEČAVE ODVEDEN NIKAD GA NI VIDEO NISAM…..ZA SAD TOLIKO A JOŠ MNOGO O NJEMU IMAM DA PIŠŠEM, I DOGAĐAJIMA SA NJIME…. JEDINI SAM BIO KOJI MU JE I NA GROB OTIŠAO, I UVJEK KAD PALIM SVIJEĆE I ZA NJEGOVU NAPAĆENU DUŠU NAMIJENIM……KAD SAM ODLAZIO KUĆI PONOVO JJE PLAKAO KO DIJETE MOLEEĆI DA GA POVEDEM SA SOBOM,ALI TO NIJE BILO MOGUĆE……DALEKO ODLAZEĆI SA KAPIJE ČUO SE NJEGOPV JECAJ I ZAPOMAGANJE….. AKO JE KO ZAINTERESOVAN,MOGU JOŠ MNOGGO DETAANJA DA PIŠEM,O ZADNJIM DANIMA TE NAPAĆENE DUŠE..

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.