Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Дар Котроманића кнезу Гргуру

Чечава се први пут у писаним изворима спомиње 1323. године у Повељи бана Стјепана и брата му Владислава (Котроманићи), којом они награђују кнеза Гргура Стипановића, дајући му у баштину пет села у тадашњој области Усора: „прво, Чеч’ву, друга Хр’стуш, Третије Уненовшићи Ускрш’, Д. Воловић’, е, Модрич’ за његову вирну службу“.1 Наводно, кнез Гргур је био отпремљен испред босанске властеле да од „бурског“ (биће: угарског) краља доведе заручницу бану Стефану.

Једна легенда из чечавског краја може се довести у везу са овим историјским извором. У засеоку Плане, источно од брда Груаљ (543 м), налази се нешто нижи вис који народ зове Краљичино брдо (на неким војним картама стоји: Краљичино гувно). Вис Краљичино брдо данас су њиве и кућиште Никифора Јотановића. Сјевероисточном страном опасује га шума па је очигледно врх брда некада искрчен. На њему је раскрсница старих караванских путева који се рачвају на четири стране: Ступљански пут за Ступу и Осредак, пут преко Миладића брда за Чечаву, Поповски пут за Кулаше и пут преко Груаља за Г. Вијачане и Шњеготину. Са брда пуца видик на све стране. Кажу да се за добре видљивости видио пламен рафинеријске бакље у Броду.

Према предању на том вису је у давна времена дочекана босанска краљица са сватовима. Свештеник Стојан Станковић овако је забиљежио причу о Краљичином гувну у Љетопису парохије чечавске:

Читао сам у неком часопису (сад се не сјећам којем) следеће: кад се женио Бан, послао је свог војводу (ваљда Гргура) да му доведе „невјесту“ а као протууслугу за то дао му је „на уживање“ село Чечаву у области Усорској. Уживалац Чечаве (ваљда Гргур) позвао је Баницу (по народном: Краљицу) у госте те је наредио да се на највишем вису у Чечави исијече шума у облику гувна (армана) да са тог мјеста Баница види своју бановину. По имену „Краљица“ то мјесто се назва „Краљичино гувно“ — а са њега се види све до Саве. Лијево и десно отвара се један диван хоризонт докле год очи виде.

– Свештеник Стојан Станковић

Свештеник Станковић не помиње краљичино име. У причама мјештана спомиње се „краљица Јерина“. Зна се да је бан Стјепан 1323. године склопио брак са Јелисаветом, кћерком Кујевског војводе Казимира, која је била рођака угарске краљице Стефаније и живјела на њеном двору. Приликом проласка њених сватова из Угарске за Босну сасвим је могуће да је краљица, идући најкраћим путем, стигла и на поменуто брдо.

Када је и како Чечава добила име почетком 14. вијека, није поуздано објашњено. Историјски период од почетка 14. до почетка 19. вијека остаје нерасвијетљен. На подручју Чечаве нема писаних трагова цивилизације у том периоду. Вјерује се да је крајем 17. вијека (тачније 1690. године) у периоду велике сеобе Срба пред најездом Турака и становништво Чечаве кренуло на сјевер.

Постоје провјерени историјски подаци да је народ усорског краја те године преселио на подручје данашње Славоније. Тако су калуђери манастира Ступље и Липље доспјели 1691. године у манастир Ораховицу код Славонске Пожеге. Постоји мишљење да су калуђери из манастира Ступље, идући преко Комушанских брда, дошли у Чечаву (Јаворову), гдје су се састали са калуђерима из Липља, који су у Чечаву дошли преко Шњеготине, одакле су заједно преко Крњина и даље низ ток Укрине, крај Детлака, гдје је такође био манастир, избили на Саву и прешли у Славонију. Са њима је по свој прилици отишло и становништво Чечаве. То потврђује чињеница да се код Славонске Пожеге, на обронцима Псуња, и данас налазе српска села Чечавац и Чечавски Вучјак.

Дио становништва из Чечаве остао је приликом сеобе на десној обали Саве код Брода, гдје и данас постоје породице са презименом „Чечавац“. Археолог Ђуро Баслер тврди да су ове породице поријеклом из села Чечаве код Теслића.4 Др Миленко С. Филиповић у свом путописном биљежењу из 1938. године спомиње село Чечавци у насељу Грк код Босанског Брода, што потврђује тезу о расељавању Чечаве услед ратних страдања.

Да ли су се неке породице Чечаваца вратиле у 18. вијеку на стара огњишта или су село населили нови прогнаници и бјегунци, тешко је рећи. Имајући у виду начин и услове живота у то вријеме тешко је претпоставити да су постојали озбиљни разлози за враћање.

У називу села постоји коријен илирско — арбанашке ријечи „Чеч“, који значи тјеснац — кланац, узак пролаз. И данас у Чечави постоји више локалитета који носе назив „кланац“ па је највјероватније село тако и добило име. Поуздани подаци о животу на просторима Чечаве датирају од доласка у село свештеника Стојана Станковића званог „Шпица“ почетком 19. вијека. Није тачно утврђено када је поп Стојан дошао у Чечаву али је на једном надгробном крсту остао траг да је „посвећен за јереја године 1828. јуна 29.“ Једини писани документ који садржи податке о Чечави у 19. вијеку и почетком 20. вијека јесте „Љетопис парохије Чечавске“, чије је писање започео потомак из његове лозе свештеник Стојан Ђ. Станковић 1933. године. Његово свједочење даје драгоцјене податке о духовном развоју села кроз читав један вијек.

Текст преузет из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.