Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Духовна вертикала

КУД Душан Станковић Чечава
КУД Душан Станковић

Црква и школа у Чечави духовно је исходиште културног живота и рада. Свештеници и учитељи окупљају напредне и талентоване људе, учећи их стваралаштву и културним достигнућима развијенијих српских средина. Свештеничка породица Станковић имала је развијене везе са културним институцијама Срба у Војводини, па су отуда у Чечаву стизале књиге, часописи и новине. Нове идеје нису стизале само са књигама – доносили су их и учитељи „пречани“ и Чечавци који су се тамо школовали. Никада односи Срба из Босне са Србима у Војводини у културном погледу нису били тако развијени и плодоносни као послије Првог свјетског рата. Они су најснажније утицали на развој српског националног бића у Босни и развој културе српског народа.

Са отварањем школе у Чечави и њеним континуираним радом свештеници и учитељи пожртвовано раде на просвјећивању и културном препороду народа. У Чечави се оснивају Пјевачко друштво, Дилетантска дружина, пододбор „Просвјете“ и Тамбурашки оркестар. Село почетком двадесетих добија Соколски дом (градњу организује јеромонах Василије) и Соколско друштво (оснива га Мика Мајсторовић). Уз соколски дом изграђена је куглана са стазом од набијене земље, ограђеном и покривеном даском. Куглана је била велика забава за старе и младе мјештане, који су се око Соколског дома редовно окупљали недјељом и о празницима. Познати и страсни куглаши били су Бошко Мајсторовић и Јован Ристић.

Оснивачка скупштина КУД „Душан Станковић“ 1964.
Први ред: (с лијева на десно) Младен Гачић, Ново Ђекић, Вида Станковић, Новак Тешић и Славојка Станковић. Други ред: Борисав Томић, Стојан Пепић, Богдан Перић, Душан Тешић, Славко Томић (Вребац), Ново Станојевић‐Мемић, Богдан Станковић. Душан Крунић, Бошко Тешић и Славко Мајсторовић. Трећи ред: поп Ранко Јотић. Милорад Јотановић, Мирко Ђекић, Јевросим Томић, Милош Илић, Свето Станојевић, Велемир Продић, Ново Јотановић, Марко Станојевић, непознат лик у позадини, Славко Станојевић‐Мемић, Свето Лукић и Милан Кузмановић

У Чечави од оснивања цркве и школе постоје црквена и школска библиотека са великим бројем књига и публикација. И поред тога, село двадесетих година добија Народну читаоницу која има своје чланове и убире тромјесечну чланарину. У читаоницу редовно стижу дневни листови и часописи.

Најинтензивнији културни рад одвија се између два рата. Најактивнији су Дилетантска дружина, Пјевачко друштво и Тамбурашки оркестар. О значајнијим празницима (Свети Сава) припремају се велике приредбе и забаве и гостује у сусједним мјестима (Тузла, Прњавор, Теслић).

Дају се позоришни комади из ближе и даље националне историје, играју игре и кола српског народа и пјевају старе српске и староградске пјесме. Памте се позоришни комади „Крст и круна“, „Јазавац пред судом“, „Шаран“, коло „Ђидо“… Глумом се успјешно баве Јевто Тешић, Јован Јотановић, Анто Ђекић, Бошко Тешић, Славко Мајсторовић, Богдан Станковић, Борисав Томић, Синиша, Влајко и Дејан Пејчић, Софија Томић, Јелка Тешић и Радојка Тешић. Дејан Пејичић и Новак Тешић остаће запамћени по улози Давида Штрпца у Кочићевом „Јазавцу пред судом“.

Чланови Дилетантске дружине, Пјевачког друштва и Тамбурашког оркестра (око 1920. године) Сједе: (с лијева на десно) Сретен Станојевић, Синиша Пејичић, Славко Мајсторовић, Јован Јотановић‐Крезо, поп Стојан Станковић, Јевто Тешић, Тимо Јотановић и Мирко Станковић. Стоје: Стојан Станковић, Душан Крунић, Ружа Горичанац, Даница Томић, Милан Малић, Зорка Јотановић, Душан Станковић, Симо Игњић, Борисав Томић, Софија Томић, Душан Тешић, Смиљка Станојевић, Лексо Станојевић, Максим Ђекић и Богдан Станковић.
Соколско друштво са подмлатком (око 1930)
Најстарији чланови Соколског друштва Сједе: Први лик непознат, Душан Крунић, Гавро Симеунчевић, Душан Станковић и Дејан Пејичић. Стоје: Прва два лика непозната, Бошко Гачић, Милан Малић и Мирко.
Сусрет старих пријатеља: Славко Мајсторовић, Симо Станојевић – Чича, Дејан Пејичић, Јевросим Томић и Душан Крунић.

Чланови Соколског друштва из Чечаве учествују са Соколским друштвом из Теслића на интернационалном слету у Прагу 1922. године.

У Тамбурашком оркестру свирају гитару, прим, бугарију, бас и хармонику Милинко Јотановић, Душан Станковић, Максим Ђекић, Синиша Пејичић и Душан Крунић.

Упоредо са културним радом одвија се и рад на просвјећивању народа. Дневни лист „Политика“ у броју од 6. јула 1939. године биљежи да су у Чечави многе старије и млађе жене и дјевојке завршиле домаћичке и стручне течајеве за шивење и да је у Чечави у то вријеме било 13 шиваћих машина и три радио-апарата.

Традицију Соколског друштва послије рата наставља Културноумјетничко друштво „Душан Станковић“. Друштво је 1951. године основао учитељ Живојин Тешић, давши му име најактивнијег члана Соколског друштва који је убијен почетком рата. Друштво има фолклорну и драмску секцију. У такмичењу фолклорних група Друштво осваја прво мјесто на регионалном такмичењу у Добоју, а треће мјесто на Фестивалу фолклорног стваралаштва у Сарајеву 1955. године. На ова такмичења Друштво су водили Владимир Поповић из Растуше (у име Мјесног одбора) и учитељ Перо Недељков. Чланови фолклорне групе били су: Крунић Душана Јово, свирач на шаргији, Крунић Душана Милица, Крунић Душана Свето, Станковић Мирка Јевто, Станковић Мирка Милан, Станојевић Лексе Стојан, Станојевић Лексе Милица, Станојевић Лексе Божица, Томић Михајла Вукица, Томић Михајла Криста, Мајсторовић Славка Вељко, Продић Јове Радован, Продић Свете Цвијета и Станковић Богдана Вида. Пјевачи су били Јевто Станковић и Свето Крунић. Играна су народна кола: „ђачко“, „кукуњешце“, „валцер“ и „бекрија“.

Чланска карта за читаоце.

Културно-умјетничко друштво „Душан Станковић“ ради са краћим прекидима до половине осамдесетих година. Његујући фолклорну традицију српског народа Друштво учествује на смотрама фолклора на Бањи Врућици. Рад се одвијао углавном захваљујући ентузијазму појединаца.

Највећи лични допринос у послијератном раду дао је Новак Тешић, активирајући шездесетих година рад драмске секције. Он је око себе окупио највећи број младих и тако омасовио драмску и фолклорну секцију, повративши Чечави некадашњи сјај културног стваралаштва. У то вријеме Друштво гостује у Булетићу, Прибинићу, Шњеготини и другим мјестима, одлазећи често пјешке и враћајући се исте ноћи. Са повлачењем из Друштва Новака Тешића, 1976. године, његов рад замире и убрзо престаје. Зграда се послије тога реновира. Удограђеном дијелу отвара се кафана, а на изграђеној позорници више није било представа.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.