Сеобе Гачића

За претке Гачића прича се да су дошли из Херцеговине и првобитно живјели у горњем току ријеке Врбање. Новак Гачић памти приче предака да су живјели као велика породица на локалитету данашњег Крушевог Брда.

Остала је као предање интересантна прича према којој су једне вечери у кућу неког Гачића банула два Турчина, синови неког бега, на путу за Бању Луку, и пред полазак на спавање затражила од домаћина да им се доведу двије младе да спавају са њима. Домаћин посла својих шест момака да спавају код тора, а жене двојице најмлађих остави у соби са Турцима. У неко доба ноћи шесторица Гачића упадну у кућу гдје су спавали Турци, побију их и баце у шуму, а себи за успомену оставе њихове сребрне ножеве.

На мјесту убиства једна сеоска врачара сакупи у земљани суд крв убијених, очекујући предсказање освете. Недуго, уочи Божића, крв у лонцу поче да ври и пјени, па врачара објави да се Гачићима спрема освета. Свјесни опасности, Гачићи са стоком и божићним печеницама у збјегу крену на исток.

Негдје у Семберији заустави их на свом имању неки бег и понуди да остану код њега. Ту су дуго и срећно живјели, показавши се као вриједни и господару одани, због чега су од бега добијали неуобичајене уступке. Једном приликом, желећи да бегу узврате захвалност, одлуче да му поклоне сребрни нож једног од убијених Турских намјерника у свом напуштеном селу. Бег у дару препозна нож свог несталог сина и затражи да му Гачићи признају истину, обећавши да им се неће светити. Кад су испричали шта се догодило, бег их истјера са свог посједа и они се вратише назад у своје напуштено село.

Дошавши на мјесто данашњег села једна породица Гачића се одвоји и остаде у Осивици, а друга продужи дубље у шуму и настани се на мјесту данашњих Кршелића. На мјесту гдје су живјели и данас постоји „Гачића њива“ наспрам куће Рајка Момчиловића, уз десну обалу Мрке ријеке и пут који води у Крештеловац. Локалитет гробља обишао сам 16. 6. 1995. године и пронашао само један камени надгробни крст на коме нису видљиви трагови писма. Мештани су ми причали да је било више крстова са натписима „које нико није знао прочитати“. Вјероватно се ради о периоду са почетка 19. вијека и старословенском писму каквим су исписивани крстови и на гробљу у Јеловцу.

Ни овдје се Гачићи нису дуго задржали. Поново су кренули према Посавини. У тој сеоби једна бројна породица Гачића зауставила се на југозападним обронцима брда Груаљ, на мјесту гдје и данас живе. Прво њихово огњиште било је на мјесту гдје се данас налази кућа Душана Гачића. Пошто их је било много, из потока се непрекидно чула галама слична гакању, због чега су их назвали Гачићи (гачу!).

Од Гачића који су наставили пут једна породица се зауставила у селу Дријен код Дервенте, на једној крчевини обраслој бујади (папрат). По томе су узели презиме Бујадњак. Остатак најупорнијих стигне до Славонског Брода гдје и данас постоје Гачићи.

Најстарији предак Гачића који се памти био је Пејо. Имао је три сина: Мику, Милу и Спасоја. Мика је оставио синове Мијаила и Цвијана. Мијаилов син је Новак Гачић, који је и данас жив и има 76 година. Цвијанова дјеца су Богодар, Стојан, Душан и Светозар.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.