Како сам постао млади комуниста

По завршетку основне школе 1972. године уписао сам се у Машинску техничку школу у Добоју. Имао сам срећу да су ме стриц и стрина примили да код њих станујем. Они су радили у Добоју и живјели са својих двоје д‌јеце у малом двособном стану, али су ипак и мене прихватили и третирали као члана породице, за шта ћу им увијек бити захвалан. 

На почетку сам у школи био стидљив и повучен, јер је долазак у мало већи град за мене била велика промјена. Али, кад су прошли први писмени тестови и усмена одговарања на којим сам добио одличне оцјене, постало ми је лакше па сам се ослободио. Увијек сам имао добре односе са свима у разреду; помагао сам сваком коме је помоћ била потребна, како на часовима (дошаптавањем и добацивањем цедуљица са рјешењима задатака) тако и у слободном времену. Зато су ме већ у првом разреду изабрали за предсједника разредне заједнице, а у трећем разреду сам постао предсједник омладинске организације за цијели Школски Центар. На крају те школске године наша је омладинска организација проглашена најбољом средњошколском омладинском организацијом у Босни и Херцеговини, што је не само за мене већ и за цијелу школу била велика ствар. Дошла је чак и екипа са телевизије да сними емисију о нама у серији „Ријеч младих“, а локалне новине „Глас Комуна“ су нам посветиле цијелу једну страницу. Случајно сам тај један лист сачувао…

У трећем разреду, пред крај 1974., примљен сам у Савез Комуниста Југославије. Кад сам за викенд дошао у Чечаву и то родитељима испричао, отац Бранислав ме за мало истукао. Много је псовао: „…’ем ти Бога, да је то друштво добро не бих га ја напуштао!“ Тада ми је испричао да је он био члан Општинског Комитета Савеза Комуниста у Теслићу, и да је зато понекад ишао на састанке. Сјећам се да сам га по повратку често питао: „Тата, шта ви радите на тим састанцима?“ Он је увијек одговарао: „Млатимо празну сламу!“ Мени је тај одговор остао нејасан све док нисам, десетак година касније, научио да су у давна времена пожњевену пшеницу и зоб млатили моткама како би зрна испала. Млатити празну сламу (у којој нема ни једног зрна) значи узалудни труд – ти састанци су очито за њега били узалудни. 

Бранислав је постао члан Комунистичке партије (касније Савез Комуниста) Југославије 1948. јер су му се допали идеали које је Партија пропагирала. Његови идеали били су правда и социјална једнакост. Рад за опште добро сматрао је човјековом обавезом. Провео је три мјесеца на радној акцији градећи аутопут „братства и јединства“ (негђе између Загреба и Славонског Брода, ако се добро сјећам). У Чечави  је организовао разне радне акције, најчешће на поправљању локалних путева. Цијенио је људе који имају свој став и храброст да га јавно саопште. Кад се мој брат родио 1954., добио је име по Бранку Ћопићу, писцу који је тада био у немилости код Партије јер је критиковао нека понашања партијских функционера. Када сам се ја 1957. године родио, добио сам име по Миловану Ђиласу, високом партијском и државном функционеру који је у то вријеме био у затвору јер је критиковао своје колеге и залагао се за вишепартијски систем, у коме би комунисти стално морали доказивати да су најбољи.

Међутим, с временом је Бранислав примијетио да партијски функционери једно причају а друго раде. Напустио је Савез Комуниста кад је дошао до закључка да ствари иду само на горе. Сметао му је култ личности око Тита, а понајвише црни мерцедеси који су се у то вријеме почели набављати и за општинске функционере. На једном састанку му је пукао филм, треснуо је своју чланску књижицу на сто, изјавио да напушта Партију и отишао са састанка. 

Након што ме изгрдио због ступања у редове Партије коју је он напустио, рекао сам му да ипак пусти мене да ја сам дођем до закључка да ли вриједи бити члан или не. И мене су у Савез Комуниста привукли исти идеали као и њега. Нисам ништа од Партије тражио, а био сам спреман да дам колико могу, да будем примјер другима. Ишао сам и ја на радну акцију – мјесец дана сам радио на градњи једне цесте у Словенији, у бригади збратимљених градова Добој-Ћуприја-Цеље (Акција „Козјанско 1976“). У школи примјеран ученик, на радној акцији ударник, у војсци примјеран војник – стварно сам се трудио… У Савезу Комуниста нисам никад обављао никакву функцију – био сам само члан. Колико сам ја видио, и у Школском центру у Добоју, и на Машинском Факултету у Сарајеву, чланови Партије и секретари су били људи на свом мјесту – вриједни и поштени. Зато нисам имао никаквих разлога да се жалим на „моју“ партијску организацију.  

У 1974. години је установљена Титова стипендија за д‌јецу радника у средњим школама и на факултетима. Ја сам одмах конкурисао и, на сву срећу, добио ту стипендију. Добро се сјећам: 800 нових динара мјесечно, током трећег и четвртог разреда техничке школе. То ми је много помогло, јер мој отац није много зарађивао а мој брат је студирао право у Београду па је и његове трошкове требало подмирити.

Техничку школу сам завршио с одличним успјехом и имао сам намјеру уписати се на Машински факултет у Сарајеву, гд‌је су хтјели да се упишу и сви моји другови из школе. Пошто сам као прималац Титове стипендије оправдао повјерење (све петице у свједочанству за четврти разред, примјеран омладинац и комуниста), рачунао сам на то да ће ми стипендија бити продужена и за студиј. Захтјев сам морао поднијети у Теслићу, јер ми је Чечава била мјесто сталног боравка. На моје велико разочарање, добио сам брзо обавијест да ми стипендија неће бити продужена!

То нисам никако могао да схватим. Тек четрдесет година касније све ми је постало јасно, кад ми је отац пар година прије своје смрти испричао како је дошао до истине. Упознао је некад у Теслићу једног човјека који је био члан комисије која је одлучивала о дод‌јели Титових стипендија. Он му је у повјерењу испричао зашто ја 1976. нисам добио стипендију. Сви чланови комисије су били импресионирани мојим успјехом у школи и мојом друштвено-политичком активношћу. Међутим, за ријеч се јавио један члан комисије, који је био присутан на састанку 10 година раније, када је мој отац бацио на сто партијску књижицу и демонстративно иступио из Савеза Комуниста. Он је тај догађај препричао пред комисијом и предложио да стипендију дају д‌јетету неког „доброг“ комунисте, а не човјека који је на такав начин изашао из Партије. Тако је превагнуло поријекло над мојим властитим успјесима, и стипендије су добили други кандидати.

Бранислав је цијелог свог живота остао вјеран идеалима због којих је и ушао, и изашао из Савеза Комуниста. Зато су га неки за вријеме посљедњег рата звали „комуњаром“, а он би им знао одвратити: „Ја сам Партију напустио кад је за то требало имати муда, а ви сте били чланови све док се она није распала!“ Али ето – ја сам кажњен због те његове храбрости.

Док је Тито био жив, мој га је отац увијек критиковао, поготово онда кад је некуд путовао па су људи излазили на улице да га дочекају и поздраве. Говорио је: „Како може дозволити да толики људи оставе посао и сатима стоје на улици, чекајући да он наиђе па да му пљескају?“ Годину-двије прије своје смрти ми једном рече: „Богами сам се ја добро огријешио о Оног човјека“. Ја упитам: „Којег Оног човјека?“ А он одговори: „Па Тита. Ја сам га увијек критиковао, а они што дођоше послије њега, а посебно ови данашњи политичари, сто су пута гори од њега.“ То ме јако изненадило – нисам очекивао да ће једног дана говорити да постоје и гори од  Тита!

Ја нисам напустио ни Партију, ни идеале због којих сам постао њен члан. Отишао сам на рад у иностранство, а и Партија и држава су се у мом одсуству распале и нестале. Постао сам држављанин Њемачке, али нисам никад више ни помислио да постанем члан неке партије. Како сам постајао старији и искуснији, бивало ми је све јасније да је и сам појам партије супротан идеалима којих се ја покушавам држати у животу. Партије су средство у борби за власт, а лични интереси функционера су увијек испред интереса друштва у цјелини. Највише ми смета што партије легално примају донације и од богатих појединаца, и од фирми. Нико не даје донацију тек тако, већ зато да нешто заузврат добије. Раскорак између тих интереса и оног што је добро за друштво је у неким срединама мањи, у другим већи, али ја сам га видио у свим државама у којим сам провео доста времена.