Саво Петровић: Сјећање на „Глас комуна”

У наставку приче о листу „Глас комуна“ доносимо сјећања новинара и некадашњег уредника листа Саве Петровића, који се 2018. године, из далеке Флориде, осврнуо на своје добојске године и на људе који су стварали ове новине. Његово сјећање је живо свједочанство једне генерације која је стварала темеље локалног новинарства – новинарства које често није било довољно цијењено, које је трпјело притиске и настојања да се стави под контролу, али које је упркос свему чувало своју независност и достојанство.

Већ с почетка године 2018. почео сам све чешће да мислим на ”Глас комуна”, новине које су се појавиле у Добоју, у љето 1958. године, дакле прије пуних шест деценија. Враћам се тако у прошлост и сјећам се својих новинарских дана и година у ”Гласу комуна”, тако драгих мојој младости и мом животу. Почео сам да пишем за новине као средњошколац, а већ у 22. години постао сам професионални новинар…

Прича почиње у касно прољеће 1958. године када у Добој, центар новог среза, једног од шест у Босни и Херцеговини, долази новинар и пјесник, човјек од духа и срца, Рајко Скварица, рођени Херцеговац, земљак Јована Дучића, Алексе Шантића, Светозара Ћоровића… Град на три ријеке поставља нимало лаган задатак човјеку из Дервенте: формирати среске новине за дванаест општина сјеверне и централне Босне (Босански Брод, Босански Шамац, Дервента, Добој, Градачац, Маглај, Модрича, Оџак, Теслић, Тешањ, Завидовићи, Жепче) обезбиједити да редовно излазе једном седмично, сваке суботе.

Путујући одавде до младости, са ових прекоокеанских даљина, човјеку се учини да је све било као у каквој лијепој причи. Са својим знањем и искуством новинара, Рајко Скварица, који је већ неколико година био дописник ”Ослобођења”, затим формирао ”Дервентски лист”, утемељио је ”Глас комуна”, писао чланке, репортаже, цртице, записе, коментаре, вијести, информације и – пјесме, једном ријечју знао је да мисли и умио да види и све то забиљежи и напише. И то вјерно да забиљежи, и лијепо напише.

Већ од првог броја почео је да окупља младе сараднике који ће своје прве новинарске текстове и литерарне радове објавити у ”Гласу комуна”. У Добоју су тада двојица новинара извјештавали за ”Ослобођење” и Радио Сарајево и одмах постали стални сарадници новог листа. Тако су своју каријеру почели и доживјели пуну афирмацију у Добоју: Касим Дераковић, први професионални новинар ”Гласа комуна” и први уредник подлистка ”Глас младих”, пјесник и репортер, аутор десетак запажених књига поезије; Тихомир Лешић, први технички уредник листа, писац изврсних уводника и репортажа, новинар ”Борбе” и касније најбољи репортер НИН-а, некада најбољег седмичног магазина у Југославији; Ферид Чехић, новинар ”Борбе”, ”Вечерњих новости”, дописник и уредник ”Ослобођења”, други главни и одговорни уредник ”Гласа комуна”, пјесник и писац три романа; Душан Паравац, новинар и уредник ”Ослобођења”, публициста, писац потресне књиге ”Добојски логор”; Сенад Малохоџић, новинар ”Слободне Далмације”, ”Гласа комуна”, ”Задругара” и Радио телевизије Сарајево, писац 19 књига; Милан Андрић, новинар ”Гласа комуна”, репортер ”Ослобођења”, ”Свијета” и Радио телевизије Сарајево, пјесник за себе и своју душу; Феликс Пашић, новинар и уредник ”Борбе”, Радио Београда и Радио телевизије Београд, неколико пута извјештач из иностранства, најпознатији позоришни хроничар и критичар у Југославији, селектор Стеријиног позорја, аутор 150 документарних емисија, писац више књига и монографија; Никола Давидовић, дописник Радио Сарајева и ”Политике”, доктор књижевних наука, професор на Философском факултету у Задру и касније у Паризу, уредник књижевног часописа, писац пет награђених романа; Мухамед Конџић, новинар ”Дервентског листа” и ”Ослобођења”, писац пет романа и више награђених прича и како су књижевни критичари писали насљедник Меше Селимовића; Мухамед Копић, новинар ”Младости на Аутопуту”, ”Гласа комуна”, ”Вечерњих новина” и Радио Сарајева, репортер и пјесник; Адил Галијашевић, новинар Радио Сарајева, пионир радијског новинарства у добојском срезу, односно региону.

Неколико младих сарадника ”Гласа комуна” је послије завршетка Гимназије у Добоју кренуло на студије у Београд, Загреб, Сарајево… Сви су и даље повремено писали и за ”Глас комуна” и за листове у великим градовима и истовремено крчили пут ка звијездама. Сваки полетарац из ”Гласа комуна” брзо је напредовао. Листови ”Борба”, ”Ослобођење”, ”Вјесник”, ”Вечерње новости”, ”Вечерње новине” и други широм су отварали врата даровитим новинарима из Добоја, Дервенте и Теслића, који су касније добијали највише новинарске и књижевне награде. И сви су увијек наглашавали да су новинарство учили од првог уредника ”Гласа комуна”. Била је то школа Рајка Скварице, како су често говорили Тихомир Лешић у НИН-у и ”Политици” и Милан Андрић у ”Ослобођењу” и Радио телевизији Сарајево када су одговорали на питање како се постаје добар новинар. Јесте, била је то непоновљива школа у којој су млади људи учили не само како се лијепо и добро пише, него и како треба часно водити умјерен, скроман, озбиљан и трезвен живот. Рајко Скварица је таленат својих сарадника обогаћивао и развијао и говорио да новинари увијек морају да мисле на достојанство професије и на љепоту живота. ”Свијет је пун чаролија за оне које имају очи да виде”, понекад је говорио својим сарадницима. Често и данас чујем те ријечи док се присјећам својих година у Добоју или док шетам крај мора или широким алејама пуним зеленила, на Флориди. Истина је када се каже да људи великог духа, као што је био Рајко Скварица, путују свијетом без обзира што више нису у стварном животу.

Прије тридесет и пет година у својој књизи ”На траци времена” Рајко Скварица је написао: дуже времена у Редакцију је сваке седмице навраћао један ведар дјечак румених образа, увијек с непуном картицом течно писаног текста, обично из области културе. Био је то Саво Петровић, књижарски радник, који је, не само по дужности, друговао са књигама. Рођени вуковац. И кад нам је затребао нови новинар, рекли смо: Саво. То је био најљепши примјер обучавања у пракси. Саво је брзо савладао све фазе и постао трећи главни и одговорни уредник листа. Упоредо учио…

Управо тако: учио сам новинарство у класи професора Рајка Скварице и студирао књижевност у класи доктора професора Мирка Скакића. И кренуо сам уобичајеним путем: писао вијести и информације, извјештавао са пијаце и са утакмица, богами доносио и кафе свом уреднику и колегама, понекада са њима попио и који вињак или коњак… Писао сам и пуно и непрекидно и постао прво уредник ”Гласа младих”, затим сам уређивао спортску, па привредну, па културну рубрику, био и технички уредник, постао замјеник и онда главни и одговорни уредник листа.

”Глас комуна” је за три деценије (од 1958. до почетка посљедњег рата) пролазио кроз тешке фазе, бивао на ивици провалије и гашења, или доживљавао своје звјездане тренутке да би неко вријеме достигао и тираж од 20.000 продатих примјерака што је данас незамисливо за већину листова на простору некадашње Југославије. Није било нимало лако борити се са сталним финансијским тешкоћама, одолијевати притисцима политичара, полиције и бројних моћника. Било је врашки тешко задржати независност листа. Нуђено је да будемо само лист добојске општине, или привреде, или једне или двије банке и, како су моћници обећавали, тада би било довољно пара и за штампање листа и за добре плате новинара. (Све вријеме мојих новинарских година, уредници и новинари су били слабије плаћени од најниже рангираних милиционера). Крајем осамдесетих година 20. вијека притисци су бивали све већи, ”Глас комуна” је био пред гашењем…

Тадашњи директор Слободан Бабић рекао је мени и Осману Кикићу, несумњиво једном од најбољих фоторепортера у Југославији: нас тројица имамо снаге и знања да спасемо лист и то ћемо и урадити. Ја сам тада био у ”Задругару” и одлучио сам да се вратим и да заједно са својим колегама покушам немогуће: сачувати ”Глас комуна”. И успјели смо: годину-двије пред рат осамосталили смо лист, издавали га без динара дотација, тираж је почео да расте, читаоци су тражили ”Глас комуна” и у Добоју, и Модричи, и Босанском Броду, и Тешњу, и Дервенти, и у Оџаку… Увијек ме радовало када бих на киосцима већ у уторак поподне чуо како продавачица каже: сав тираж ”Гласа комуна” је продат, а грађанин је затим замоли да му убудуће обавезно оставља један примјерак листа. (”Глас комуна” је неколико година излазио суботом, а од краја шездестих година сриједом, и већ у уторак је био у продаји). Радовало ме и признање двојице људи с којима сам се тек овлаш познавао: Ферхад Которић, тада предсједник Социјалистичког савеза радног народа Босне и Херцеговине, рекао ми је да се лист поправио и да је бољи него прије. Доктор Мухидин Алићехајић ми је поручио да са задовољством поново чита ”Глас комуна” …

Угледу листа и језичкој чистоти објављених текстова дали су свој велики допринос и легендарни професор добојске Гимназије Душан Панковић и професор и технички уредник Стипо Кљајић. ”Глас комуна” је два-три пута проглашаван за лист са најмање језичких и правописних грешака.

Памтим и велику подршку листу коју је средином шездесетих и почетком седамдесетих година двадесетог вијека давао Јово Мишковић, предсједник Скупштине општине у Добоју и затим први цивилни министар одбране у Влади Босне и Херцеговине. Била је то искрена подршка без обавезе: пишите онако како јесте и не осврћите се на примједбе политичара, рекао нам је већ на почетку свога мандата. Био је то предсједник који је од касабе на три ријеке направио прави град и отворио га за привреднике из цијеле Југославије, посебно за Цеље и Ћуприју, у то вријеме братске градове Добоја. Имао је и идеју да се Карловац, Херцег Нови и Тетово такође братиме са Добојем.

И колико год су новинари давали и душу и срце своме листу, толико су и поједини директори били незаинтересовани за судбину листа и често им је то била само пролазна станица за већу функцију. Постављали су нам и директора који је једном или два пута мјесечно навраћао у ”Глас комуна”, или каријеристу, или ноторног алкохоличара, или незналицу… За мој укус велика мрља у ”Гласу комуна” било је и издавање плоча са такозваним изворним народним мелосом. То је утицало на срозавање угледа новина које су имале не само информативну него и културну функцију. Написао сам чак и један текст у похвалу пјевача изворних сељачких пјесама; признајем, моја грешка. Много пара се тада вртило око ”Гласа комуна”, чије је име гарантовало добру продају плоча, али лист није имао баш никакве користи. Вајни пјевачи су пунили своје џепове и богатили се, не сјетивши се да бар једном почасте запослене у ”Гласу комуна” пићем или макар кафом…

Кроз лист је прошло и неколико надобудних и полуписмених новинара и неки од њих оставили су каљав траг у ”Гласу комуна”. Неке сам и ја примио на посао; признајем, моја грешка.

Било и прошло. Нормално је да у тридесетогодишњем раду буде успона и падова и да се понекад загази у блато, али и да се нађе пут до звијезда. Све у свему, како рече Рајко Скварица, у ”Гласу комуна” сам провео моје најљепше године и то се никада не заборавља. За мене је то било дјело сна и велике љубави и увјерен сам да је ”Глас комуна” узбудљиво свједочанство о једном времену и људима. Живјели смо и радили са жељом да сваки наредни број буде бољи и садржајнији.

И сада, шест деценија, од оног љета 1958. године и мојих незаборавних и лијепих двадесетак година у листу, моја глава још је пуна репортажа и чланака, цртица и записа, прича и пјесама из ”Гласа комуна”. Моје срце и сада чува текстове које су писали Рајко Скварица, Касим Дераковић, Ферид Чехић, Душан Паравац, Феликс Пашић, Никола Давидовић, Павле Станишић, Сенад Малохоџић, Милан Андрић, Тихомир Лешић, Бошко Јелић, Саво Жигић, Часлав Васиљевић, Сретен Ковачевић, Мухамед Конџић, Слободан Бабић, Милош Априлски, Ивица Тртањ, Мирко Јелеч, Салих Беговић, Мухамед Копић, Миралем Бегић, Смаил Терзић, Анто Аџамић… ја се и даље напајам са тог бунара свјежих ријечи… У мојој души већ деценијама лепрша поезија многобројних добојских пјесника и поетеса; моје очи још су пуне новинарских звијезда које су тако заносно сијале на страницима листа који смо страсно вољели…