Долић – заборављено мјесто младости наше

У Чечави, надомак границе два засеока Поточани – Савковићи, уздигла се једна висораван која својим погледом покрива долину ријеке Укрине и куће које сваке године ничу једна поред друге, а које су најчешће разлог исељавања из виших брдских предјела као и враћање наших људи из дијаспоре.

Поглед се с лијеве стране од Шабајковца преко Растушких коса протеже до највећег врха Растуше „Соколина“ па све до Укринице испод које се назире прелијепи Храм Покрова Пресвете Богородице у Растуши.

Прије пар година, док се још увијек могао чути врисак, јаук и смијех дјечице од куће до куће, док је главна забава била игра жмурке, рата, гање, судића… у то вријеме главно мјесто за окупљање био је управо „Долић“.

Када би дјечица лагано легла и полако тонула у сан, њихове мисли су биле само на „Долићу“, чекајући тако с нестрпљењем кад ће се пробудити и у поподневним часовима одлутати путељцима који су са свих страна водили само на једно мјесто. Овдје су се окупљали Савковићи, Лазићи, Лучићи, Васелићи, Бјегојевићи, Кустурићи и многи други од најмлађих до оних зрелих дјевојака и момака који су већ били за удају или женидбу. Овдје се играло, пјевало, причало, препричавало, учило, упознавало, градило пријатељство али и налазиле прве симпатије. Са овог брда се протезао глас срећне дјечице из срећног времена, а данас у неком другом времену овај столић са двије клупе одолијева времену у ком се налази и пркоси сваком пролазнику посјећајући га на вријеме из младости наше.

Около „Долић-а“ са свих страна обрасло је жбуње, трње и шума која је оградила ово мјесто од осталих, али и оградила једну лијепу успомену и сјећање на прошле дане, лијепе и срећне дане младости наше, а питање је да ли ће нека друга будућа покољења имати овако или бар мало слично дјетињство.

Да ли се ви сјећате овог лијепог времена и да ли вам је нешто лијепо остало у сјећању што би имали жељу подијелити са другима?