Из Чечаве, преко Србије до Швајцарске и САД-а

Да се уз напоран труд и рад далеко може стићи, показује и примјер Чечавке Николине Томић (25), која се тренутно школује на два универзитета који се налазе међу најпрестижнијим у свијету.

Након завршене Гимназије у Теслићу, Николина је уписала Факултет техничких наука у Новом Саду, смјер биомедицинско инжењерство. Основне студије је уписала на Швајцарском федералном технолошком институту (ЕПФЛ) у Лозани, на смјеру роботика и неурорачунарске науке.

На посљедњој години мастер студија је одлучила да истраживање за мастер тезу ради у Атланти, на Технолошком универзитету у Џорџији. Тамо се и тренутно налази и припрема се за одбрану мастер тезе која би требала да се одржи средином јула. Иначе, оба универзитета се налазе на листи 50 најбољих универзитета из цијелог свијета.
Током студија, Николина је била и стипендиста Фонда „Др. Милан Јелић“, Фонда за стипендирање и подстицање даровитих студената Универзитета у Новом Саду и Фонда за младе таленте Министарства омладине и спорта Републике Србије.

Такође, добитница је и стипендије за изврсност која је додјељује најбољиим мастер студентима на ЕПФЛ-у у Лозани те Приx СХС награде за најбољи рад из области друштвених и хуманистичких наука.

Николина се пријавила и на такмичење BH Futures Фондације у којем треба да представи своје истраживање за мастер тезу у три минуте. Жири који чине универзитетски професори и научници родом из Босне и Херцеговине ће оцијењивати квалитет презентације, а постоји и награда публике за сваку категорију.
Уколико желите да подржите нашу суграђанку, отворите овај Јутјуб линк и лајкујте видео.

Како је кренула цијела прича са Америком? Зашто си се одлучила да баш тамо радиш истраживање за своју мастер тезу?

Мој велики вјетар у леђа била је жеља за новим искуствима и да видим како живе људи ‘на другом крају свијета’. Али тај одлазак не само да би задовољио моју радозналост, већ би представљао много више. Отићи сам тако далеко од куће значи не доћи кући 6 мјесеци и живјети у другој временској зони, далеко преко океана. Све то представља животно искуство.

Првобитни план је заправо био да идем у Аустралију, али обзиром да је Аустралија остала затворена због короне чак и за студенте, одлука је морала да се промијени. Америка је земља препуна високо рангираних и признатих факултета па вјерујем да је и сан сваког студента да проведе дио образовања тамо. Америчка влада не само да може, већ и хоће да улаже огромне своте новца у истраживања и иновације. Ја овдје радим истраживање на факултету у области биомедицинских наука. Циљ истраживања је унаприједити третмане који за циљ имају смањити доживљаје стреса код пацијената са историјом неуралних и менталних болести. Истраживачки тим укључује инжењере, професоре, и докторе а мој дио посла је обрадити клиничке податке и на тај начин испитати релевантност предложеног третмана за пацијенте.

Опиши нам искуство студирања у Швајцарској и Србији? По чему се њихов академски начин рада разликује од рада у Босни и Херцеговини?

Што се тиче Србије и Босне и Херцеговине, рекла бих да се системи школовања не разликују у великој мјери. Држављани БиХ који студирају у Србији чак имају повластице као држављани Србије, укључујући право на бесплатну школарину, услуге дома и студентске мензе. Једино што је живот у Новом Саду или Београду и даље скупљи него живот у неким од студентских градова у БиХ.

Студирање, а и живот у Швајцарској је једна сасвим друга димензија. Тамо мораш да будеш јако проактиван, да питаш питања, тражиш изворе информација сам, јер многе ствари нису транспарентне. Чак и професори не објашњавају концепте у детаље, док их се додатно не пита. Они су фокусирани на свој истраживачки рад, и не очекује се од њих да им подучавање студената буде приоритет. Такође, у Швајцарској постоји само један испитни рок по семестру, што је велика разлика са нашим начином школовања, гдје имамо много више испитних рокова. Школарина у Швајцарској не може да се избјегне али није ни скупа. Међутим живот у Швајцарској је јако скуп па као студенту вам треба рецимо 1000-1600 франака (2000-3000 КМ) мјесечно за живот.

Колико је било тешко отићи на студије у иностранство? Шта ти је најтеже пало?

Ако занемаримо вјечито присутне финансијске препреке, најтеже је пало одвајање од породице, наравно. Увијек се сјећам маминог и бакиног тужног погледа, неријетко и суза сваки пут кад одлазим. Али сви смо се некако навикли на то, уз утјеху да је то све за моју бољу и перспективнију будућност.

Увијек постоји тај горак осјећај кад одлазиш негдје у непознато. Тешко падне и преношење тих тешких кофера по градским превозима, у земљи гдје не познајеш никог и први пут си дошао. Сјећам се да сам једном на путу за Швајцарску док сам пресједала у Италији, носила два велика кофера. Неки полицајци су се понудили да ми пренесу кофере уз степенице, па су се и они жалили како је тешко. Тако је то кад се студент сели а нема ауто

Колико је био тежак тај пут с обзиром да си из мале средине која не нуди много могућности отишла на студије у другу државу и други, много већи град?

Било је разних ситуација. Сама спознаја како дјеца одрастају у великим и богатијим заједницама у поређењу како смо ми одрастали није била лака. Питаш се понекад зашто је живот тако неправедан. Постанеш несигуран и хиљаду пута се питаш јел и ти ту припадаш, или ипак не.

Такође, први пут кад се нађеш у другој средини не знаш како да се носиш са такозваним културолошким шоком. Ми као људска бића тежимо да се опиремо ономе што нам је страно, па тако је и долазак у нову средину за нас иницијално негативно искуство. Али сваки наредни пут буде лакше. Сад ми је већ и јако забавно јер сам научила како да се носим са тим. То на крају свакако буде искуство које нас обогаћује.

Како си успјела да превазиђеш све препреке? Овдје првенствено мислим на финансијске препреке, јер су студирање и живот у Швајцарској јако скупи.

Имала сам среће да су и живот и студирање у Швајцарској били у потпуности покривени од стране универзитета и стипендије коју сам тамо добила. У супротном би било готово немогуће отићи у Швајцарску а финансирати се изворима финансирања из Босне, јер су разлике у стандарду живота огромне.

Док сам студирала у Србији, увијек сам аплицирала за разне стипендије, тако да сам успјевала да обезбиједим довољно средстава за финансирање кроз стипендије у Србији и РС.

Ипак, у првој години студија нисам имала стипендију и јако сам захвална својим родитељима и њиховој храбрости и пожртвованости којом су успјели да финансирају моје студије у Србији. Они су били спремни да жртвују све што имају да обезбиједе новац за моје школовање, иако су пољопривредници (а знамо какве су плате пољопривредника), на чему сам им неизмјерно захвална. Да није било њих и њихове подршке, вјероватно ни ја не бих имала оволико мотивације. Капа доле за све родитеље из економски угрожених средина који чине све што је у њиховој моћи да отворе својој дјеци врата која су њима била затворена. Ви сте хероји!

И шта након Америке? Какви су ти планови?

Након Америке планирам да тражим посао у својој области школовања. Мислим да сам сада довољно квалификована да нађем посао и обезбиједим себи и својој породици финансијску стабиллност.

Шта би поручила младима данас?

Поручила бих им прије свега да се не плаше да живе своје снове, одакле год долазе! Нажалост нисмо сви рођени у економски развијеним земљама, и то не треба да нас спрјечава да нађемо начин да дођемо до свог циља. За све постоји начин, само ако довољно дуго и интензивно радимо да би постигли то што смо замислили. Такође, енергију фокусирајте се на циљ, а не на препреке.