Иде љето, пазите гдје стајете

Љетни је период, идете на пецање, у јагоде или само у лагану шетњу у природу – ево неких ствари које морате знати када сте у Чечави. Већина змија које се могу наћи у Чечави обично нису отровне и не представљају опасност по човјека, али на подручју Чечаве такође обитавају и двије врсте змија отровница. Могу се наћи по шумама, ливадама, крај корита ријека и потока, а неријетко и у самом дворишту или кући.

Ако случајно наиђете на змију, прије свега не треба да паничите и правите нагле покрете. Направите корак, два полако уназад и обиђите је. Ако не покушате да је ухватите рукама, или не станете на њу, змија вас неће ујести. Ако се пак са змијом нађете „очи у очи“ у вашој кући, најбоље је да узмете виле… шалимо се, треба да позовете дежурну ветеринарску службу.

Отровнице се од других змија врло лако разликују: дуж смеђих или сивих леђа имају тамну цик-цак шару. Шарке могу бити и потпуно црне.

Поскок (Vipera ammodytes) је врста најотровније и најопасније змије коју можете срести када сте у Чечави. Просечно је дуг 60 до 70 центиметара, али може достићи и до 100 центиметара, али такви примјерци су ријетки. Јасна карактеристика која га издваја од других змија је изражен рог на врху главе , израслине коже и ткива.

Најраспрострањенија у Чечави је пак шарка (Vipera berus). Оне су углавном дуге 50 до 70 центиметара. Мужјаци су обично свијетлосиви, а женке смеђе или риђе, са јасно израженом тамном цик-цак шаром дуж тијела.

Ако уједе, не дај Боже

Ујед отровнице познаје се по двије убодне ранице на одстојању од шест до десет милиметара, колики је размак отровних зуба наших врста. Отровне змије по некад нанесу и такозвани суви ујед, при којем не убризгају отров (трагови зуба могу постојати, али су суви).

Симтоми су: знојење, општа слабост, убрзано дисање, дијареа, повраћање и губитак свијести. Трагови уједа обично крваре, брзо се јавља отеклина, утрнулост и црвенило. У неким случајевима су могући и масовни отоци. Ујед при којем змија убризга отров у рану, праћен је, најчешће, болом и отоком. Знаци тровања зависе од општег здравственог стања уједене особе и од дијела тијела на којем је ујед : израженији су ако је уједена старија особа или дете, или ако је ујед лоциран на глави и врату.

Од прве помоћи треба примијенити истискивање места уједа до појаве сукрвице: рана се никако не смије исисавати, јер постоји велика шанса да у усној дупљи постоји микро-раница, преко које отров може ући у крвоток. Отров који се задржао на површини коже треба обрисати сувим убрусом (отров не може да продре кроз неоштећену кожу).
Уједено место по могућству третирати хладним облогама. Особи коју је ујела змија треба дати што више течности, најбоље воде. Узимање алкохола, кафе, чаја, енергетских пића или било којих лијекова није дозвољено: већина тих супстанци доводи до ширења крвних судова и повећања пропустљивости њихових зидова (једном ријечју, поспјешује се циркулација крви), чиме се олакшава продирање отрова даље од мјеста уједа.

Изузетно је важно и да се особа умири: паника и нагли покрети или трчање, између осталог, убрзавају циркулацију крви (и лимфе) кроз организам и доприносе ширењу токсина кроз организам. Важно је имобилисати уједени екстремитет. У неким случајевима (када је особа знатно удаљена од насељеног мјеста), може се примијенити и подвезивање, ако је особа уједена за екстремитет (руку или ногу). Подвезивање се врши уз опрез, јер се у случају неадекватне подвеске или дужег заустављања крвотока може нанијети штета већа од оне коју би проузроковао отров.
Као подвеску не треба користити пертле, ужад и слично, него тракасте комаде тканине (на примјер, завој). Циљ подвезивања није потпуно прекидање циркулације изнад уједеног мјеста, него њено успоравање, релативно равномијерно распоређеним притиском на већој површини. Подвеску повремено треба отпуштати (на око 20 минута), па поново умјерено притезати. Након указане прве помоћи особу треба транспортовати до најближе здравствене установе, гдје ће бити на одговарајући начин прегледана и збринута.

Серум против змијског отрова смије дати само љекар. Самоиницијативно давање серума ван здравствене установе није препоручљиво: могућа је појава анафилактичког шока, услед којег може доћи до смртног исхода, и то у року од неколико минута.

Мора се имати на уму да клиничка слика и опште стање уједене особе изгледају веома лоше, али је прогноза послије указане прве помоћи позитивна. Смртни исходи су, у случају уједа наших отровница, изузетно ријетки. На отров су осетљивија дјеца и старији, као и алергичне, хронично обољеле или особе слабијег имунитета. Здрав, одрастао човјек се од уједа, углавном потпуно опорави и углавном не осјећа никакве последице.

Како љекарска помоћ није увек доступна, превентивне мјере су, ипак најбитније када је у питању ризик од уједа отровних змија.

АКО ВАС УЈЕДЕ ЗМИЈА, ЗА КОЈУ МИСЛИТЕ ДА ЈЕ ОТРОВНА, ПОТРЕБНО ЈЕ ПРИМИЈЕНИТИ МЈЕРЕ ПРВЕ ПОМОЋИ И ОДМАХ СЕ ОБРАТИТЕ НАЈБЛИЖОЈ ЗДРАВСТВЕНОЈ УСТАНОВИ КАКО БИ МОГЛА ДА ВАМ ДА ПРОТИВОТРОВ.