Радници на жељезничкој прузи Дестилације Теслић

Први састанак жељезничара подузећа Дестилација дрва д. д. у Теслићу одржан је 20. српња 1930. На састанку се расправљало о организирању жељезничара у Уједињеном савезу жељезничара Југославије. Утврдило се да у подружници Савеза приватних намјештеника Југославије има учлањено 26 жељезничара, а у Опћем радничком савезу 20.

На шумској жељезничкој прузи Дестилације дрва д. д. у Теслићу, дугој око 130 км саобраћало је 12 локомотива, а запослено је било око 200 жељезничарских радника, не рачунајући раднике радионице и ложионице. Плаће за осам сати рада кретале су се овако: пружни радници 24-48 дин, кочничари 32-34, скретничари 30-35, ложачи 36-42. Влаковође су мјесечно добивали 1200-1400 динара, стројовође 1400-1600, пружни надгледници 1100-1400 динара. Кочничари, скретничари и ложачи осим тога имали су стан, огрјев и свјетло. Они који су становали у творничким становима добивали су два метра изрезаних дрва, а остали по метар. Стројовође, влаковође, кочничари, ложачи и пружни радници добивали су сваке године једно одијело (униформу), а сваке три године зимски капут или кабаницу.

Прековремени рад влаковођам а плаћао се прва два сата 2.50, а остале 4.50 дин, ложачима прва два сата по 2.20, а сваки даљи 4. Запослени жељезничари у промету имали су километражу 0,05 до 0,08 по километру. Возном особљу код размјештаја и састављања влакова плаћало се умјесто килом етраже паушална премија за сваки турнус од осам сати четири до пет динара. Колективни уговор који су имали радници те твртке из године у годину се погоршавао. Тако су 1929. године, код преговора, изгубили добивање чизама и бунда. Напредовање у служби било је врло тешко.

Од Усоре до Теслића саобраћала су дневно четири влака, а од Прибинића два влака тједно. Читав возни парк састојао се од три локомотиве, неколико особних вагона и већег броја теретних вагона, који су углавном служили за пријевоз ћумура и осталих производа дестилације дрва.

У служби на овој прузи није било ниједног чиновника. Састав запослених био је  слиједећи: 12 званичника с плаћом од 900-1600 динара, 11 служитеља, пет десетара, два влаковође, пет кочничара, три ложача, осам скретничара и око 50 пружних радника, који су имали надницу од 30-50 динара. Осим ових надница возно особље имало је по километражи од 0,01 до 0,16 пара. Цјелокупно жељезничко особље није добивало радна одијела, али се од њих захтијевало да буду униформирани. Радно вријеме трајало је за возно особље и пружне раднике осам сати, а за прометно и канцеларијско 10 сати, без наплате прековременог рада. Од цјелокупног особља 17 их је било разврстано у званичнике, једни по закону о државном саобраћају, а други по закону о чиновницима грађанског рада.

24. коловоза 1930. требао се одржати збор жељезничара у поводу оснивања подружнице Уједињеног савеза жељезничара. Но збор није одржан јер су радници »дестилације« били у покрету за очување својих надница које им је управа подузећа хтјела смањити за 20 посто. Тек 31. српња 1932. сазвао је Акциони одбор УСЖЈ у Теслићу оснивачку скупштину подружнице, будући да је сакупљен довољан број чланова. На скупштини је Жупанчић, обласни секретар Савеза из Бање Луке, говорио о потреби окупљања свих индустријских жељезничара у своју класну синдикалну организацију. Након прочитаних правила Савеза прешло се на избор управе подружнице. За пред сједника је изабран Фрањо Стјепановић, стројовођа из Теслића, за тајника Фрањо Гаврић, прометник из Блатница, за благајника Милош Стевановић, кочничар из Блатница, одборник Иван Видак из Теслића, Бошко Јотић из Блатница, Иво Гарић из Теслића, надзорни одбор Михелчић Н., Теслић и Пејић Лука, Блатница.

Текст преузет из књиге ”РАЗВОЈ СИНДИКАТА У СКЛОПУ УЈЕДИЊЕНОГА РАДНИЧКОГА СИНДИКАЛНОГ САВЕЗА ЈУГОСЛАВИЈЕ” аутора Јосипа Цазиа, Радничке Новине, Загреб 1980.