Правда и морал у сјенци рата: Перићев роман Злочин и казна пуковника Каламанде

Књига „Злочин и казна пуковника Каламанде“, коју је написао Бранко Перић прије равно десет година, стигла је протеклог септембра у нашу редакцију аутобусом теслићког Темпотуриста равно из Београда. Половна, с вана наизглед добро очувана, скривала је унутрашњост пуну подвученених редова и биљешки. Претходног читаоца је изгледа много дојмио озбиљан покушај аутора да се сагледају дубоке комплексности које прате ратне догађаје, посебно у контексту бивше Југославије и ратова у БиХ. Узимајући у обзир да је Перић правник и публициста, и да је књига написана са стручним познавањем тематике, као и са намјером да провоцира дискусију о одговорности, моралу и правди у времену рата, студентски приступ књизи претходног читаоца, нимало нас није изненадио.

Перић у роману вјешто користи фиктивни лик пуковника Каламанде као средство за истраживање ширег друштвеног и политичког контекста догађаја из 90-их, психолошке сложености учесника, као и шире посљедице рата на појединце и друштво у цјелини. Судбина „измишљеног“ лика, увученог у ратна дешавања, служи као алегорија за искуства многих стварних особа.

Приликом разматрања узрока и посљедица ратних сукоба, често се у монологу настоји адресирати питање колективне кривице. У контексту ратова у БиХ, ово питање је посебно осјетљиво и предмет је многих контроверзи, гдје различите стране имају различите перспективе о томе ко сноси кривицу и како би се правда требала дијелити.

Коришћење назива који подсећа на класично дјело Фјодора Достојевског „Злочин и казна“, оправдано наговјештава да се у роману Перић бави сличним темама као и руски класик – границама морала, етике, и правде, али у потпуно другачијем и модернијем контексту. Перићев рад може бити вриједан за људе који су заинтересовани за критичко разумијевање рата у БиХ, његових узрока, комплексности, и посљедица које рат оставља на друштво и појединце.

Одломак у наставку пружа интересантан увид у динамику између религијских и војних ауторитета у контексту ратног окружења, као и на специфичне људске аспекте који се често нађу у таквим ситуацијама. Елементи као што су утицај Цркве, понашање свештеника, те тензије између моралних и људских потреба јасно се издвајају у овом, помало шаљивом, сегменту.

У рату ми je сметало петљање Цркве у политику и важне ствари. Почели свештеници да обилазе линију. Дижу морал! А дижу га тако што пљују по комунистима, бившем режиму, ЈНА и нама официрима. Међу њима је било лудака који су се лаћали оружја и пуцали. Дођу међу војску да освештавају оружје, опраштају злочине…! Само један свештеник у мојој зони одговорности није учествовао у томе. Наше je мјесто у цркви, говорио je.
Било je и међу њима занимљивих ликова. У једном селу, близу линије разграничења, службовао свештеник Никодим. Млад момак, тек завршио школу. Живио необично за сеоског свештеника. Волио да игра фудбал са сеоским младићима.
Волио и да попије. Причало се да је обилазио и сеоске удовице. Није се допао сељанима и почну да га пријављују владики. Крсте се причајући о свештениковим неподопштинама. Помало додају!
Досадило владики да слуша учестале пријаве па позове Никодима на разговор. Кад се вратио, Никодим свима причао како га је владика грдио. Каже владика: Разумијем Никодиме да волиш фудбал. Млад си, нека си играо. Разумијем да си загледао жене. Људи смо, сви ми волимо да бацимо око на лијепу жену. Све могу да ти опростим, али не могу да ти опростим што си часним крстом отварао пиво пред соском трговином! А било истина! Послије молитве Никодим сврати пред сеоску трговину и са својим парохијанима пије пиво. Никодим своје пиво отвара часним крстом. И неко то пренесе владики…
Кажу да je Никодим рекао владики: Ваше преосвештенство, крст треба да служи људима.

Аутор је објавио и наставак романа, чију рецензију доносимо у наставку.