Максим Ђекић – једна људска судбина

Максим Ђекић је био син Гојчина Томића. Родио се 1893. године. Као бистро сеоско дијете, по препоруци попа Јеврема, упућен је на школовање у Суботицу, као „Привредников“ питомац. Изабран му је обућарски занат који учи у занатској школи у Суботици. Обућарски испит полагао је у Пешти. Након тога био је калфа у Пули двије године, одакле бива позван у аустругарску војску и као обучени артиљерац упућен на Дринско ратиште. Памти се да је причао како је правио саботаже на топовима, стављајући у чауре експлозив који је потпаљивао у цијеви, због чега је под сумњом прекомандован у одјељење везе. Са Дринског фронта пребачен је на фронт у Италију где је, копајући ровове, био заробљен од Италијана. У заробљеништву је дочекао крај рата и појавио се једног дана у Чечави у необичним италијанским високим мушким чизмама које је послије тога држао на зиду куће.

Из Чечаве одлази у Теслић да би се посветио занату и почиње да ради као обућар заједно са школским другом Стевом Божићем. Становао је на Липићу, у кући Јовановића. Не зна се поуздано зашто напушта Теслић и свог пријатеља након двије године. Обрео се у Чечави негдје 1923. и отворио обућарску радњу у простору бивше трговине Милинка Јотановића, коју узима у закуп. Привремено користи кућу Мирка Станковића Шпице испод школе, а касније прави себи кућу насупрот Пеулића, на црквеном земљишту. Кућа је била необичног изгледа, са елементима аустроугарског стила, са стазом од туцане цигле, виновом лозом изнад прилазног пута, уређеним цвијетњаком и пчелињаком недалеко од куће.

За обућарску радњу набавио је калупе и машину „сингерицу“. Сам је правио ципеле од коже у више модела. Памте се његове „шимике“ и америчке „баканџе“. Кожу је набављао у Прњавору и Борову. Кажу да је говорио њемачки и нешто слабије маћарски.

Почетком рата заједно са Новаком Продићем ради на припремању устанка. Причају да су му из Бање Луке долазили Раде Личина, Миле Тркуља, Идриз Масло и Никола Карановић. Бранислав Брацо Петковић, комесар Чечавске чете, записао је у својим сјећањима да га је Новак Пивашевић по доласку у Чечаву одмах довео у кућу Максима Ђекића и рекао: „Брацо, на Максима се можеш ослонити у свако доба.“ За Максимову кћерку Невену кажу да је била напредна дјевојка, под очевим утицајем. Кћерка Невена отишла је са Трећом крајишком бригадом и из рата изашла као капетан.

Године 1943. кућа му нестаје у пожару. Ни данас се не зна ко је и зашто запалио кућу. Са згаришта Максим са дјецом одлази у Прњавор, гдје приступа Прњаворском одреду. Умире од тифуса 9. маја 1943. године у Корићанима. Сахрањен је без обиљежја у шуми гдје га је покосила болест. Послије рата кости су му пренесене у заједничку гробницу. Мјештани који су преносили посмртне остатке сјећају се леша са црвеним кожним кајишом.

Иза Максима остало је петоро дјеце: Невена (1923), Јелена (1926), Чедо (1928), Радмила (1931) и Мирон (1934). Данас су сви живи. О поријеклу породице Ђекић нема поузданих података. Постоји предање да потичу из Црне Горе и то предјела уз ријеку Лим. Одатле бјеже у Далмацију под најездом Турака. Из Далмације прелазе Динару и долазе у Доњи Лапац гдје убијају турског бега и бјеже у средњу Босну, у околину Травника. Одатле долазе у Чечаву на локалитет Станојевића. Један од предака толико се одао пићу да је раскућио имање, па је остатак породице прешао на мјесто гдје данас живе Ђекићи. Са сигурношћу се може прихватити тврдња да су Ђекићи првобитно насељавали подручје Станојевића, јер се и данас сахрањују у гробљу Станојевића.

Код Максима Ђекића радио је као калфа Душан Томић (Рајана) из Прилепа.

У Чечави данас живе породице: Мирка, Бошка, Нове, Вида, Петра покојног Сретка, покојног Радивоја Ђекића.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.