Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Чечава с околицом – 1887. год. (4. дио)


Аутор: Јеврем Станковић
Текст објављен 16.01.1887. године у часопису „Босанска вила“

Крсна имена славе се и проводе са доста трошка. Гости долазе једни у очи празника, а једни у исти дан. Кад буде на дан пред крсно име, домаћин налије једну голему боцу ракије, па пошаље кога од млађих преко села да зове на славу људе. Којој год кући дође, назива бога и говори: „Поздравио те ћаћа, (старац или брат), да дођеш до вече на славу прославити светог Ђурђа“ (или који буде празник); па отвара боцу, даје му ракије, а он и потегне мало.

Тај, што зове, иде тако све од куће до куће, докле не обађе узванице; а кад вријеме буде, онда они долазе, називају домаћину бога, честитају му празник, посједају око ватре, разговарају се највише каква је љетина и каква ће бити идућа година, добра или рђава. Кафа се испече, а домаћин донесе плоску ракије, гологлав обично, и даје најстаријему. Обреде се по једном њоме, пак пију кафу, пуше, и наставе разговор даље док буде готова вечера. Пред вечеру устају, моле се богу, гдје обично домаћин почиње и свршује; сједну опет и мало разговарају, док вечера буде постављена. Онда зађе најмлађа жена или ђевајка с водом и пешкиром, полијева воду на руке и додаје пешкир. Иду за софру, сниме капе и опет се прекрсте; домаћин окади софру, ужеже воштану свијећу, па кад сврше молитву, сједају за софру. Обично сађају у врх софре најстаријег човјека; домаћин опет узме плоску, да је оном што сједи на зачељу, тако их обреди све, затим узме чашу или филџан, лијева у њега, пак даје опет најстаријему и тако свима по реду. Цијелу вече стоји гологлав; кад се три пут обреди тако, рекне један, који зна, здравицу, па и домаћин сједа с њима за трпезу а неко од млађих служи пићем, те и он мора гологлав све служити доклен не устану сви гости иза софре. Устајући прекрсте се, полијевају им се опет руке и сад сједају жене и кућна чељад за исту софру. Ко зна добро уз гусле, узме, гуди и пјева; они остали шуте, и кад гуслар сврши пјесму, стану разговарати, казују приповијетке и остану до нека доба ноћи и одлазе кући. Неки остају на конаку код истог домаћина. Сјутра домаћин устаје рано, опрема кога млађега цркви с кољивом, т.ј. свари шенице, наспе је у једну зђелу, замеди или зашећери, начини свијећу и смота је у коло па је метне на кољиво, а под свијећу који грош новаца. Кад свештеник сврши службу, прелијева вином сва кољива. А крсног колача не доносе цркви. Кад се све сврши, узима свак своје кољиво, и носи кући, гдје га чекају сви, који су дошли на славу. Сада се ставља софра, изнесе се на њу крсни колач, крмећа глава печена, сира и меса. Сви устају, поснимају капе и моле се богу, а крсна се свијећа запали; домаћин пак изнесе на какву ватраљу ватре и у њој тамјана, окади њим софру, све људе и крсни колач, те узме кољиво и сваком даје по једну кашику те освећене шенице. Који зна, чита славу у врху софре, и помиње све свеце, а за тим узме домаћин крсни колач и с њиме још један најстарји комшија; три пута окрећу у рукама колач и пољубе се, прво један другога, а онда колач, и ломе га. Сви други стоје гологлави. Послије тога домаћин изнесе пуну вучију или буре ракије и стане у врх софре па говори: „Браћо, комшије, кумови, пријатељи и ви сви, који сте дошли прославити мој данашњи год: свијем вам, браћо, помоз бог: и свијема вам поштење у име мог данашњег празника и крсног имена светог Архиђакона Стефана“ (или који буде други празник). Па се пољуби с оним, што је с њим ломио колач, и дадне му вучију; онај три пут наздрави вучијом, и сви посједају око срфре, а домаћин гологлав лијева из вучије у плоске ракију и из њих служи. Домаћин опет не сједа док три пут не обреди чашом сваког и онда се наставе уздравице за домаћиново здравље, за његову кућну чељад, за љетину, за његову марву и сав мал; наздравља се у поповско здравље, у комшинско, и у тежачко. Тако, сједе за софром по читав дан а доста пута и у ноћ улази. Посједају и око ватре па пјевају све два. Први почиње овако: „вала богу и овоме домаћину, који је ову трпезу поставио и славно српско крсно име своје прославиоо-о-о-о-; а други припочиње за њим:о-о-о-о-. Сад први престане, а други набраја овако: „О мој куме, вала теби на попијевци твојој-о-о-о-ј-о-ј! И тако пјевају до нека доба ноћи и онда се разилазе захваљујући домаћину на поштењу. Само неки, који су из даљега, остану опет на конаку те и други цијели дан пију; а својта и родбина одлази истом трећи дан. Тако стане доста трошка, док се служи крсно име.

При укопу, (сахрањивању) мртваца има такођер прилично трошка. На гробљу понуде свакога ракијом, а кад се врате с гробља, иду сви кући покојниковој, сједају за софру и пију за упокој душе умрлога. Кад се наврши четрдесет дана, позивају опет људе на софру: кољу душног брава; ако је мушко умрло, кољу овна, — ако женско, овцу. Тада долази сва родбина, па наријечу сви за оним, што је умро. По два пут у години обављају задушнице у гробљима, и то у јесен по Крстову дану и у зиму за душне неђеље. Свештеник очита опијело свима мртвима у једно и прелијева кољива; окади гробље, и спомиње из читуља мртве. Послије тога ставља со софра и у гробљу, па се ту једе и пије, а све за „упокој мртвих.“ Тако се ту остаје до неко доба ноћи. Који дост чаша испразни, тај и запјева и говори: „Мртве бог да прости и да их прими у царство небеско, а ми ћемо живи мало пинути па и пјевнути.“

Гробаља старих у овој околици има, али споменика таквих нема, да се може шта читати, нити има каквих потписа. А има на доста мјеста по много мрамора камена. Људи су превртали и копали испод њих, и ископавали су кости људске. У гробљу чечавском најстарији је један споменик, на коме има нешто потписано овако: Зђе лежит раб божи Јово Миладић поживје 100 љета, писа поп Гојо 1669, године). Старијих споменика од овог нема.

Од хајдука, који су били у овој околици, на гласу као јунак био је Репанчић, који је намирио самих девет амета, осим других, и који је ранио Чабру буљубашу. Но исти га је Чабро посјекао и главу његову мртву пољубио, говорећи: „Хвала богу, кад од јунака погибох,“ па одмах и Чабро сконча свој живот. Још бијаше на гласу Инђо, који је много година хајдуковао, и послије отишао у Србију и мирно живио до смрти. Па и ови: Лексо, Маринко, Јовица, Кићо, Милић, Икић, Симо Крајишник, и Ристо Јекмечић.

Данас има у Чечави српска црква: храм рождества свете Богородице. Градити се почела 1861. год. донекле је зидана, а од пола је од тврдих храстових греда направљена. Прилично је велика; има дуљине 28 аршина, ширине 14; покривена је храстовом даском тврдом, има по пет дасака једна по другој. Послије 1879. год. начињен је торањ врло красан уз цркву, и купљено звоно врло лијепа звука. Послије 1882. г. саграђена је врло лијепа црквена кућа, у којој имају четири лијепе собе, а једна је прилично велика и одређена, да се у њој ђеца уче. Може сјести у њој близу 40 ђеце. Ђеца су једну годину походила и учила овђе: али је то сада обустављено. Да се ова црква подигне, за то се највише заузео покојни Стојан Станковић свештеник; он је сам купио земљиште црквено, и дао за њ 60 глава оваца и коза својих. На истом мјесту је засадио лијепу башчу, од које ће црква приличан приход имати. Стојан Станковић умр’о је 28. Јуна 1884. а рукоположен је био за свештеника у врућичкој цркви 29. Јуна 1828. по његову казивању од Епископа Глигорија, при митрополиту Венијамину. Цркву је осветио 8. Септембра 1865. Епискон Висаријон а и данас се врши служба божија у њој и служе свештеници Стево Станковић парох чечавски и Јован Квргић парох радњански. О годовима и празницима скупља се овђе сав народ од све околице и проводи се онако, како је више описано.


0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.