Шта знамо о… Локалитет Црквине
Текстови из серијала „Шта знамо о” представљају покушај да се утврди колико знамо о некој вијести, догађају или предању; колико је у њима садржано погрешних навода и заблуда, а колико истине или опипљивих чињеница. Ови текстови су искључиво резултат самосталног истраживања аутора и не одражавају нужно став портала.
Црквине (или Црквиште) је назив који се често користи у Босни и Херцеговини (и другим дијеловима Балкана) за означавање археолошких локалитета или рушевина гдје су некад постојале цркве или вјерски објекти. Назив обично сугерише да је на том мјесту некада била црква која је с временом срушена или напуштена. Ови локалитети могу бити из разних периода, овисно о регији и историјском контексту.
У Чечави, недалеко од садашњег храма и на граници засеока Локве и Речани, налази се локалитет Црквине. По народном предању овдје је некада стајала црква. Иако писани историјски подаци о томе не постоје и археолошка истраживања никад нису обављена, одређени налази предмета указују на то да су на том локалитету у прошлости вршени одређени вјерски обреди. Шта је сачувано од предања и који материјални докази постоје, као и о којим остацима би могло бити ријечи, представљамо у идућим редовима.
О предању да се у близини садашњег храма налази једна „висораван”, која се зове Црквина, први је писао Јеврем Станковић у тексту објављеном почетком 1887. године у часопису Босанска вила. Прота пише како је ту, кажу, била црква, …
… али се не зна данас, нити има икакова зида, — можда је била дрвена; прича народ, да су је Турци, кад су дошли у ове земље, поробили и запалили. Кажу, да је била у њој једна чудотворна икона, и да је икона пренесена или отишла сама у неки манастир у Славонију. На истом мјесту копали су људи у старо вријеме јер су мислили да има новаца; и нашли су једну округлу камену плочу, израђену и отесану, а то је било коло1, што је на сред цркве, и разбили су га мислећи да су у њему паре заливене. Комади од њега и сад стоје на истом мјесту. Нађена је и једна иконица од мједи (пиримча), мала колик длан.
– записао је прота Јеврем
Око педесет година касније,1939., Миленко С. Филиповић у часопису Развитак, пишући о Чечави, говори да на њивама изнад данашњег храма, према југу, има мјесто које се зове Црквине.
По предању, ту je била нека дрвена црква. Због турских насиља, свештеници је нису често кадили, па је она стога, како народ верује, једне ноћи омркнула а не осванула. На Црквинама су два стећка.
– биљњжи Филиповић
Бранко Перић у својој књизи о Чечави пише да је према казивању мјештанина Свете Продића, приликом изградње обора за Земљорадничку задругу на Црквинама (око 1950. године), Милинко Томић на дубини око једног метра ископао бакарни крст. Тај крст није сачуван. Перић даље наводи да је чуо причу да је Гојо Вучић на својој њиви на Црквинама послије рата такође изорао метални крст који је чувао Дејан Стокић и предао га Богдану Видовићу (тадашњи шеф ОЗНЕ). Не зна се да ли је крст сачуван.
Такође, Перић средином деведесетих пише да су на Црквинама донедавно постојала три огромна камена, необрађена и са великом површином изнад земље, те да су сличним каменим громадама Срби обиљежавали мјеста сахрањивања мртвих, па се вјероватно и на овом мјесту налазило гробље.
Данас на том мјесту постоји само један камен док су остали разбијени послије рата и коришћени за насипање пута
– пише Перић
Он је том приликом обишао локалитет са археологом Ђорђем Јанковићем, професором Филозофског факултета у Београду, по коме је предање о постојању цркве на овоме мјесту вјероватно тачно.
Нешто раније, Археолошки лексикон Босне и Херцеговине биљежи да су на локалитету Црквина у Чечави, на ниском бријегу изнад Мале Укрине, сачувана три оштећена стећка, као и остаци темеља зида од камена и цигле вјероватно од цркве.2
С обзиром да о постојању цркве у Чечави прије 1861. године нема трагова, а да извори упућују да је у 18. вијеку било православних попова3, неки претпостављају да се управо на Црквинама налазила црква- брвнара, која је усљед сеобе Срба демонтирана и пренесена изван ових крајева. Да се народ из ових подручја селио у вријеме сеобе 1690. године па и касније, закључци су многих историчара који су се бавили овом темом. Имајући у виду да у предањима прота Јеврем и Филиповић помињу Турке, нестанак цркве се оправдано може довести у везу са њима.
Могућа тачност ове претпоставке поткрепљује свједочанство о манастиру Липље. У седамнаестом вијеку економска моћ и слава прошлих вјекова манастира Липља полако блиједе, и до краја тог вијека манастир доживљава потпуно запуштење које траје скоро три наредна вијека. Крај седамнаестог вијека обиљежио је Аустро-турски рат у коме су Турци поражени, након чега је над поробљеним хришћанским становништвом и његовим светињама спроведен нечувени терор и разарање. Липљански љетописац биљежи:
„у та времена манастири многи опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агарјанских синова. И тада манастир Ступље и Липље сагоре и опусти сасвим.“
Овај запис чува се у рукописној књизи пренесеној из Липља у манастир Ораховицу у Славонији, камо су побјегли липљански калуђери, са собом носећи неколико ствари и књига. Манастир је запуштен, а калуђери су побјегли 1696. године. Иако су се надали повратку и обнови своје светиње, та времена нису дочекали. Умирали су као избјеглице у страној земљи. Неколико сачуваних књига до данас свједочи о њима и њиховој трагедији. Иста судбина задесила је и становништво Чечаве, а по свему судећи, и цркву на Црквини.
Народ који је отишао никада се није вратио. Њихови трагови пружају се до корита ријеке Саве и равнице Славоније, гдје и данас имамо називе мјеста која у себи носе топониме Чечаве. Када су отишли, нови становници дошли су на ове просторе, уносећи са собом своју културу, основавши нова гробља и изграђујући нове цркве. Стари стећци, расејани свуда наоколо, тихо нам говоре о прошлим временима и народу који је овдје некад живио.
Поред Чечаве и Растуше, још је неколико топонима у теслићком крају који упућују на постојање средњовјековних цркава: Црквине се налазе у Барићима, а у Радешићима је Црквишће. Сви локалитети су регистровани као неистражена налазишта из антике и средњег вијека.4
На Спасовдан, сваке године, колона Крстоноша уздиже се уз бријег уском и росном стазом, све до платоа Црквина. Тамо запале свијећу и упуте своје молитве на овом значајном хришћанском мјесту. Почетком 2016., крст који је украшавао звоник храма до његове обнове 2012. године, премјештен је и постављен на плато Црквина, гдје се и данас налази. Ту поред крста, из земље још увијек вири велики камен, као вјечни стражар овог мјеста.
Тешко оном ко га пут нанесе из поноћи крај Црквишта. Може да цркне од страха.
– присјећа се Гордана Антић Галамић како су наши стари причали.
Причали су и како у глуво доба иза поноћи ту знају виле играти, или златоруни ован гонити пролазнике све до Локве. Парче тисе у ципели или крст при руци, једини су били од помоћи.
Интересантан детаљ везан за овај локалитет је и да се штаб 11. дивизије НОВЈ, који је у Другом свјетском рату био смјештен код храма у Чечави, послије бомбардовања јула 1943.5 године, преселио на подручје Црквине и једно вријеме био под шаторима, али и у кућама засеока Тешићи. У том реону, половином августа исте године, савезничка авијација је почела да спушта падобранима оружје и опрему за потребе дивизије, а ту се спустило и неколико официра савезничких војних мисија.
Још један текст објављен почетком деведесетих тицао се Другог свјетског рата и локалитета Црквине. Говорио је о тешком злочину и уздрмао локално становништво. Међутим, текст садржи погрешне наводе и примијетан идеолошки наратив, те као такав захтјева критички приступ и дубљу анализу.
Истоимени локалитет се налази и у сусједној Растуши недалеко од пећине, али са нешто другачијим предањима, и вјероватно другачијом историјом. Њега сам помињао у серијалу о селу Растуши.6
Црквине су од административног центра села удаљене 4,5 километара, а од данашњег храма свега 800 метара. Локалитет је уцртан на нашој мапи мјеста.
- Вјероватно се мисли на дио солеје пода испред олтара који је округао или полулучан. ↩︎
- Археолошки лексикон БиХ, 2, стр. 116., Сарајево 1988. ↩︎
- Часопис Развитак 01.04.1939. ↩︎
- Археолошки лексикон БиХ, Регија 1–13, Сарајево 1988. ↩︎
- Бомбардовање цркве 1943. ↩︎
- Село Растуша – цртице из прошлости 4: Црква ↩︎
0 Коментарa