Чечавска чета

Дизање устанка у Чечави 1941. године, према свједочењу учесника, ишло је доста тешко. Као први устаници наводе се Новак Продић, Васо Горичанац, Богдан Антић, Милан Цвијић и Славко Томић. Ова група Чечаваца придружила се групи наоружаних људи из Прибинића које су предводили Урош Буштрумић, Теодор Арсенић и Ђорђе Миладић и формирала логор у засеоку Цвијићи. Са још двије групе наоружаних устаника (теслићка и бањалучка) одлучено је да се народ Чечаве и околних села сазове на скуп на коме ће се позвати на устанак. Скуп је заказан за 20. август на Лучицама. Вође устаничких група нису успјеле организовати окупљени народ. Инсистирање на договору о организацији и предузимању оружаних напада завршило се расулом.

Опредијељени устаници на челу са Новаком Продићем и Урошем Буштумићем остају у Цвијићима и убрзо организују напад на жандармеријску станицу у Шипрагама. У овом нападу Новак Продић је рањен у ногу и вратио се у Чечаву. Лијечен је неколико дана у штали Максима Ђекића, а онда у качари Тиме Јотановића. Лијечиле су га учитељица Зорка Јотановић и њена кћерка Мира. Дана 26. септембра 1941. године група устаника састаје се на Црквенима, под Тешића гајем. Групи се прикључио опорављени Новак Продић и ту се формира Чечавска чета. За командира се бира Новак Продић, а за његовог замјеника Симо Иванић. Чета је имала два вода. Командир Првог вода био је Раде Микановић, а командир Другог Саво Јотановић. За десетара су изабрани Стојан Томић и Лексо Станојевић из Чечаве, Ристо Петровић из Осивице и Љубо Иванов из Укринице.

Прва акција Чечавске чете био је напад на шумски воз на дванаестом километру на Лукиндан (31. октобар). Засједа је постављена на мосту преко Укрине, а у нападу је убијен један домобран. Командни кадар Чечавске чете је заједно са четом прешао на страну четника у пучу 17. 4. 1942. године. Симо Иванић и Саво Јотановић су у јесен 1942. године пролетерским јединицама предали своје оружје и вратили се својим кућама. Раде Микановић и Новак Продић остали су у четницима. Микановић је погинуо у борби са јединицама НОВ, а Продић је одбио да се преда, па је 1946. године ликвидиран у Ђеконовићима (Укриница). Стојан Томић је напустио чету 1943. и четници су га убили 1944. године као одборника НОО Чечава. Лексо Станојевић је 1943. ступио у партизане и умро од тифуса 1944. године.

Први командир Чечавске чете био је Душан Крунић. Касније на мјесто командира долази Новак Продић. Комесар Чечавске чете био је Едхем Побрић од новембра 1941. године до јануара 1942, а послије њега је дошао Живо Прерадовић, до тада комесар Вијачанске чете. Послије четничког пуча Чечавска чета на челу са Новаком Продићем улази у састав батаљона „Танкосић“ којим командује Јово Китић. Послије погибије Јове Китића 1943. године команду батаљона преузима Новак Продић.

Братска преписка

Међу малим занимљивостима Чечаве наводим и једну која можда и није толико занимљивост колико може бити поучна. Доносим је као причу о непријатељима и непријатељству ближњих, појави која је српска болест и српска несрећа. Да ли су, заиста, различита увјерења и различити погледи на будућност требали бити плаћени непријатељством и крвљу?

Чечавски четници и чечавски партизани, учествујући у реализацији „историјских“ идеја у оквирима својих знања и могућности, одмјерили су своје снаге и у међусобној преписци. Објелодањујем једно четничко писмо и партизански одговор, остављајући читаоцу да поуку извлачи по мјери властите памети:

Текст преузет из књиге „Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.