Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Добровољци првог свјетског рата

Испраћај добровољаца: (с лијева на десно) Владимир Продановић, Зорка Јотановић, поп Стојан Станковић, Анђа Станојевић, Панто Ђукановић, попадија Радојка Станковић и Петар Станојевић (звани Ковач) на Жељезничкој станици 18. km.

Са почетком Првог свјетског рата Аустро-Угарска у анектираној Босни и Херцеговини спроводи масовну мобилизацију. Српски живаљ углавном се упућује на источни фронт (Галиција) и одмах укључује у прве линије фронта. Прије доласка на ратиште Срби се раздвајају да не би било заједно више њих у истој јединици. Тако су и Чечавци у туђој војсци и туђој земљи доспјели сами у прве редове са командом да пуцају у словенску браћу Русе.

Љубо Ђекић

Дубоко мрзећи окупатора који је објавио рат његовом народу и знајући шта је праведан рат, Чечавци се предају Русима у првим борбама и доспијевају у руско заробљеништво гдје се јављају као добровољци српске војске и траже да буду упућени на Солунски фронт. Тако су из Русије на Солунски фронт упућиване дивизије добровољаца Срба.

Први добровољац из Чечаве био је јеромонах Василије Станковић (Константинов). Послије завршене монашке школе отишао је као добровољац у српску војску. Са војском је прешао у Албанију и дошао на Крф. Након тога одлази у Русију. Говорило се да је учествовао у организовању Српске добровољачке дивизије. Прича се да је био и учесник и Октобарске револуције. Трагова о његовом боравку и активностима у Русији нема.

Свето Продић ми је испричао да је видио његову слику из Русије на којој је био у униформи и са реденицима муниције преко прса, те читао писмо у коме је писао како се бори против цезаризма. Слика коју посједује Којо Станковић указује на тачност ове приче.

Из Чечаве су као добровољци учествовали у Српској војсци: Јаков Петковић, Глигор Продановић, Велимир Савић, Филип Лукић, Јован Ђукић, Ђорђо Перић, Љубомир Ђекић, Јован Петковић звани Ристић, Јовица Гачић, Игњатија Савковић, Васо Бјегојевић, Милан Васић, Симо Пепић, Јаков Јотановић, Гавро Васић и Симеун Лазић.

Солунац у породичиој луци: Филип Лукић са супругом Кристом, кћерком Милевом и синовима Светом и Владом (1931)
Добровољачка легитимација

У књизи Томислава Влаховића „Витезови Караћорђеве звезде са мачевима“ (Београд, 1989), постоје само биографски подаци о Јакову Петковићу. У Чечави тврде да је и Јаков Јотановић носилац Албанске споменице. Свето Продић прича да су Јаков Продановић и Љубо Ђекић кроз Албанију носили болесног од маларије краља Александра и да је краљ послије рата на дочеку у Добоју препознао Јакова и са њим се изљубио.

Јаков Петковић и Глигор Продановић побјегли су у Србију 1912. године када је Србија објавила рат Турској. Сазнавши да ће бити регрутовани у аустроугарску војску, доносе одлуку да са свирачима из Србије (који су свирали у Прњавору) бјеже у Србију. Тамо су се укључили у комите. Учествовали су у оба балканска рата и пријавили се као добровољци у Први свјетски рат. Глигор Продановић је погинуо у Церској бици. Јаков Петковић је преживио рат. У Другом свјетском рату је заробљен и четири године је провео у ропству.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.