Историјска и географска номенклатура места по старом тешањском срезу

У старом тешањском срзу, т.ј. у данашњим срезовима: тешањском, теслићком и добојском има много места и cелa са карактеристичним називима, који нас одводе у средњи век – у доба босанске самосталности, и, врхунца процвата бивше усорске бановине, чије је главно место поред Сребреника, био врло често и Тешањ. Постанак ових карактеристичних имена места везан је за имена средњевековне босанске властеле, која је ове крајеве држала у својој власти у средњем веку. Али, поред карактеристичне историјске, упада нам у очи и географска номенклатура.

По многим крајевима Босне и Херцеговине, а не само у тешањској околини, постоји континуитет између данашње географске номенклатуре и оне пре даласка Словена овамо. То нам сведоче многа илирско-арбанашка и романска географска имена места по Босни и Херцеговини. Било је, дакле, веза између старог, илирско-арбанашког и оног поромањеног, те доцније српског становдиштва овуда.

У тешањској околини село Чечава, чије је постојање документарно посведочено за средњи век (1323 г.) има у своме имену корен „чеч“. Тај је корен илирско-арбанашка реч и значи: теснац-кланац. Исти се корен налази и у именима херцеговачких села Чичево и Чичева код Требиња, односно у горњој Неретви, и у Славонији код имена села Чечавац, које се сматра раселицом тешањске Чечаве у доба великих ратова (1683-1739). У данашњој Чечави нема никаква трага од њених аутохтонаца. Њено данашње становништво је из ближе околине, порекла црногорског и старо-херцеговачког (Санџак). Зна се за чечавску свештеничку породицу Станковић, која има надимак „Шпица“, да је од братства Шпица из Пазара. Али они су дошли у Чечаву из Појезне, са севера. Чечаву су њени становници пpe звали и Чечевом („Чечево“). У близини Чечаве је село Растуша. Као и Чечава спомиње се то село г. 1323 у повељи бос. бана Стефана II Котроманића, којом су он и брат му Владислав наградили кнеза Гргура Стипановића, дајући му у баштину пет села у тадашњој области Усори: „п’рво Чеч’ву, друго Хр’стуш, третие Уненавишћи Јекш’. д. Воловић. е. Модрич’.“

Село Растуша је онај Хр’стуш из повеље. Сама повеља је писана у вези са услугом кнеза Гргура Стипановића, који је довео у Босну заручницу бана Стефана, Јелисавету, кћер кујавског војводе Казимира, која је била рођака угарске краљице и становала на двору угарског краља, Карла Роберта, с којим је бан Стефан био у пријатељским везама. Име села Растуше (Хр’стуше), као и села Жарковине код Тешња постало је, како се у народу прича, од имена Хр’стуша и Жарка, синова кнеза Гргура Стипановића. Али, ако би се осврнули на мало даљу историју могло би се рећи да Растуша носи име по господару североисточне Босне са Усором и Солима, а око год. 1247, Ростиславу Михаиловићу, бившем чернигов.-галичком кнезу, зету угарског краља Беле.

И име предела „Михаиловац“ према Блатници указује нам на ову могућност. Ту је тачно била граница Босне и Усоре, а овом потоњом бановином управљали су pођаци и пријатељи угарских краљева, српски, и, други деспоти-угрофили. Гранична места носила су њихова имена, ваљда да би се боље и тачније знало докле допире чија власт и господство! Поред Сребреника главно место усорске бановине било је и Тешањ. Прича се у народу да се Тешањ звао некад „Трешањ“! То није невероватно јер је сва околина Тешња у пролеће у бехару многобројних трешњевих стабала око њега. Током времена, а услед еуфоније, оно ,,р“ је испало.

Село Вукова код Тешња носи име по неком Вуку, господару усорском. Из историје нам је познато да су концем 14. и почетком 15. века били најсилнији босански великаши у северној Босни, господари Усоре и Соли, браћа Вукашин и Вукмир Златоносовићи. У повељама краља Остоје 1399 г. а од 15 јануара и 4 фебруара, спомиње се кнез Вукашин Златоносовић. Усорски војвода Вукмир Златоносовић спомиње се у повељи тога краља од 8 децембра 1400 г. У повељама краља Твртка Твртковића он се спомиње 16 августа 1420 и 18 августа 1421 године. Највероватније је да Вуково код Тешња носи име једнога од ове двојице Златоносовића. Па и данашње село Блатница код Теслића, која се некад звала Златница, носи име по Златоносићима. Само пак име Вук у средњем веку код босанске-cpпcke властеле било је врло често и распрострањено. У другој половини 15 века били су господари Добоја и околине његове: деспот Вук и брат му Максим, Бранковићи-угрофили. О њима је до недавна постојало народно предање, и, није невероватно да су они, будући угрофили, некад држали ове крајеве.

Име Теслић настало је од глагол. именице тесар, у множини тесари или теслићи, који су у стара доба тесали тамо многобројну шумску грађу, извожену из околних планина Борја и Крњина. „Теслић-Влајић“ је име везано за неког властелина Влаја. У год. 1354 спомиње се неки кнез Влај Добровојевић. „Теслић-Љељуб“ такође је од неког средњевековног имена „Љеља“ или „Љеље“ –  “Љељуба“, а Теслић-Кузмани и „Теслић-Станојевић“ носе називе по презименима насељеника херцеговачког порекла. (Херц. презиме „Кузман“!).

Села: Ранковнћ, Ружевић (од Ружоје), Булетић (од Булета), Миљановци, Миљковац, Медаково (од Медак-Медан), Радуша, Витковци, Блажевци, носе имена од именима средњевековних им господара и њихове деце. Називи места: Косова, Звечаја, Плочника, Трепче, донешени су од стране Саса рудара, пресељених овамо, у овдашње руднике, из села Рашке и Јужне Србије, од стране Стевана Дечанског и Душа’на Силног, па и Драгутина и Владислава, и, њихових рођака и пријатеља, босанских и усорских господара. Ових Саса, са немачким и посрбљеним презименима, има овуда још подоста! Крсне су им славе: Св. Стеван Дечански, или, како они и данас кажу ,,св. Мартин“!; „Михољдан“ (12-Х п. н. к.), и, Симеон Столпник (14-1Х п. н. к.). За све њих прича се у народу да су некад били католици!

Прибинић је име везано за неког властелна Прибина или Прибинића. Жупан Брајан Прибинић спомиње се у повељи бана Твртка (год. 1357), и брата му Вука. Год. 1367 био је са истим Твртком у Дубровнику неки Влкота Прибинић, а год. 1454 спомиње се кнез Радић-Прибинић. Село Прибиновци спомиње се у повељи бос. краља Стефана Томаша Остојића, који поклања синовима Иваниша Драгишића „Глашку“, око реке Укрине, а која сиже до „врелишта“ Усоре. То је „врелиште“ (извор)  баш у данашњем Прибинићу.

Старословенски је термин у имену Добој. Сличних имена има подоста по Босни и Херцеговини, нпр.: Добуј, Дубуј, Добују итд. У овој речи је корен „дуб-храст“. Еуфонички је „доб“. У множини „дубја“ – „добја“. Места са овим именима, по Босни и Херцеговини, налазе се у близини храстових шума. Овде је то Крњин-планина. Турски су термини у именима села: Карадаглије, на пугу од Тешња у Жепче, и, Карабеговац. „Карадаг“ – црна гора (шума). Заиста се то село и налази у дубоком и густом, планинском, црном-кара пределу иза Тешња према Жепчу.   

Вукашин Сировина, Развитак, 01.12.1940. године
Чланак послао: Горан Легеновић