Мирис старе кухиње

Стари Чечавци још памте специјалитете кухиње њихових бака. Та јела нико више не спрема. Њихова једноставност младе данас подсјећа на сиромаштво предака па се још само у причи понеко присјети „како је то некада било“.

Пура: У врелу воду дода се потребна количина соли. Затим се у кључалу воду додаје кукурузно брашно уз непрекидно мијешање све док смјеса не добије потребну густину. Укувавање обично траје 5 минута. Након скидања са ватре смјеша се прелије кајмаком уз додатак млијека или сира. Једе се док је топло.

Гибаница: Припрема се тијесто од пшеничног брашна и развија у танке листове који се потом пеку (суше) на врелој покљуци (земљаном поклопцу) све док не добије румену боју. Осушени листови се сложе у тепсију и прелију чварогом. Чварог се претходно припреми тако што се осушене и испржене сјеменке тикве (шпице) просију кроз сито и скувају у врелој води.

Тијепекa: Просијано кукурузно брашно уз мало соли умијеси се са млијеком, разлије у тепсије и пече под сачем. Смјеси се додавао сир или троп. Испечено тијесто се сијече на комаде и једе само или уз неки прилог.

Попара: Комади пшеничне погаче (обично старије) исијеку се на ситније комаде, који се додају у кључалу воду, помијешану са мало млијека и посољену по жељи. Након кратког кувања прелије се кајмаком. Понекад се у току кувања додавао слани или слатки сир.

Троп: Сакупљен кајмак од крављег или овчијег млијека стављао се на ватру. У току топљења одвајала се маст коју су звали „бравља маст“. Талог који је остајао након одвајања масти звао се троп и користио се као укусан зачин јелима или се јео са топлом погачом. Бравља маст се ријетко користила и углавном се продавала на пијаци у Теслићу.

Прије јела и уз јело Чечавци су редовно узимали по неку чашицу ракије. Тај обичај се код старијих људи задржао до данас. Чашицом домаће ракије у Чечави се дочекује гост у свим приликама.

Чечава је воћарски крај и позната по доброј шљивовој ракији и врсти сочне и укусне крушке „чечавке“. Добри шљивици (башче) налазе се у Станојевићима, Гају, Петковићима, Продићима и Планама. Претежно се гајила шљива „бјелица“, а у последње вријеме и „мађарица“. Добри домаћини имали су у својим башчама дрвене зграде зване качаре, у којима су чували каце за сакупљање шљива и у којима су пекли ракију. Осим шљивовице пекла се ракија од чувене крушке „карамут“, која има веома специфичан и пријатан укус. Добри познаваоци ракија сматрају да се са ракијом од карамута не може поредити ни једна позната врста крушкове ракије. Карамут је данас ријетка крушка. Нерадо се калеми јер споро расте, касно почиње да даје род и ријетко рађа. Осим ракије Чечавци су сами справљали неколико веома укусних напитака. Вријеме сокова и тетрапака потпуно их је потиснуло из употребе.

Осим ракије Чечавци су сами справљали неколико веома укусних напитака. Вријеме сокова и тетрапака потпуно их је потиснуло из употребе.

Пеца: Слатке јабуке или крушке, осушене ујесен на собици, у прољеће се стуку дрвеним чекићем, ставе у кацу и залију чистом водом. Након врења од смјесе се пече ракија, а остатак звани „ћоп“ враћа се поново у кацу и прелије питком водом. Након дужег стајања смјеса прокисне па се цијеђењем добије укусан напитак који се у прољеће пије умјесто воде.

Туршија: У јесен се у дрвену кацу ставе дивље и питоме јабуке и крушке, плод црвеног глога, плод брекиње и шипак. Све се прелије обичном водом за пиће уз претходно додавање чаше шећера. Након врења плодови се једу а вода пије.

Ошап: Сушено воће (јабуке, шљиве и крушке) кува се у доста воде. У току кувања додаје се шећер по жељи. Охлађена кувана вода зове се ошап и пије се као врло укусан напитак

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.