Породица Мајсторовић

Први познати предак био је Ристо Мајсторовић. У Чечаву је дошао као шумар, вјероватно 1880. године. Живио је у шумарској кући која се налазила на каснијем посједу Васе Петковића, а данас кућиште Бошка и Миле Томића. Оженио се сестром попа Јеврема – Милком Станковић. У тој кући родио им се син Мика.

Прича се да је једном приликом, идући кроз Тешањ, Ристо запјевао неку српску пјесму, због чега је по казни премјештен у Угодновић. Одбио је тај премјештај, напустио шумарску службу у дошао у Чечаву гдје је од Јеврема Станојевића купио 16 дулума земље (данашњи посјед Мајсторовића) за 300 форинти. На том имању саградио је кућу и изродио још троје дјеце: Бошка, Славка и Љубицу.

МИКА МАЈСТОРОВИЋ: Рођен 1891. године. Основну и трговачку школу завршио је у Добоју код породице Ивановић (рођак мајке Милке). По завршетку школе ради у Дестилацији дрва до 1911. године, када одлази у редовну војску. Први свјетски рат га затиче на одслужењу војног рока у Будимпешти. У току рата ради у творници оружја и има чин поднаредника. Уз рад завршава Трговачку академију у Будимпешти. У току рата успијева да из аустријске војске повуче у Будимпешту на рад браћу Славка и Бошка. И данас постоји фотографија тројице браће 1917. године у Будимпешти.

По завршетку рата враћа се у Теслић и запошљава у Дестилацији. У Теслићу и Чечави оснива Соколско друштво. Године 1920. води Соколско друштво из Теслића на слет у Праг.

Године 1926. одлази у Славонски Брод и запошљава се у трговачкој гвожђарској радњи Драгутина Шиниковића. Одлази у Беч 1928. године и постаје заступник фирме „01угар1а“, великог произвођача писаћих и рачунарских машина. Живи у Бечу до 1935. године, када се враћа у Загреб и отвара представништво „01утрје“. II свјетски рат га затиче у Загребу из кога је избјегао 1942. године у село Стјепник, 9km од Загреба. Ту је дочекао ослобођење.

Послије рата ради као шеф рачуноводства у Војном трговачком предузећу у Загребу. Пензионисан је 1958. године. Живи у Загребу до 1968. године са супругом Маријом, Аустријанком којом се оженио у Бечу. Године 1968. долази са супругом у Теслић и живи на Бањи Врућици у кући Радована Мајсторовића све до смрти 1985. године. Није имао потомства.

Као младић био је члан „Младе Босне“. Говорио је неколико свјетских језика. У Чечаву је донио први фото-апарат, радио-грамофон (попу Стојану и учитељици Зорки). Постоје сачуване признанице о добровољном новчаном прилогу за изградњу цркве и школе у Чечави.

БОШКО МАЈСТОРОВИЋ: Рођен 1893. године. Основну школу завршио је у Чечави. Столарски занат учио негдје у Банату. Радио у Блатници од 1918. до 1920. године. Учествује на првим послијератним изборима као представник листе Комунистичке партије. Године 1926. добио је поруку од представника котара Тешањ да напусти Теслић, јер ће бити ухапшен као комунистички агент. Брат Мика му савјетује да бјежи у иностранство. Са три партијска друга побјегао је на Јадранску обалу а одатле бродом за Аргентину. Живио је у Буенос Аиресу. Бавио се продајом и изградњом кућа. У Аргентини се оженио нашом исељеницом из Баната (звала се Босиљка).

Никада није долазио у Југославију. Посљедњи пут је писао 1982. године. Постоји податак да је живио на адреси: CALLE URUGVAJ 276 1627 MATHEU, REP ARGENTINA. Умро је 1983. године, није имао потомства.

СЛАВКО МАЈСТОРОВИЋ: Основну школу завршио у Чечави. Остао да живи са родитељима. Мобилисан у аустроугарску војску са 17 година. По завршетку рата служио редовно југословенску војску.

Биран за одборника 1928. године. По истеку мандата биран за сеоског кнеза два пута (све до рата).

За вријеме рата носио партизанску пошту Вукици Ђекић у Теслић. Оптужен да је пошту предао четницима и због тога осуђен на смрт 1943. године. Погубљења га спасио Владимир Поповић, члан Централног комитета. Био у затвору у Кулашима. Имао шесторо дјеце: синове Радована, Милована, Рељу и Вељка и кћери Љубицу и Милку. Умро 1980. године.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.