Раскрсница Драгаловци

Они који се из политичких разлога баве статистиком често наводе да Чечаваца никада није било у локалним политичким и државним органима и да су намјерно и смишљено заобилажени. На ово су људи из политике одговарали да Чечавци у Теслићу немају својих способних људи.

Вјероватно Чечавци с правом негодују што нема њихових људи на важним политичким и државним положајима у Теслићу. Од Другог свјетског рата наовамо само је један Чечавац био предсједник општине (Владо Јотановић) и само један секретар Општинског комитета СК (Стојан Милић). Прича о недостатку способних људи из Чечаве измишљена је да би се очигледној чињеници дало какво-такво објашњење. Чечавци одговарају да се други плаше њихове способности и да их због тога заобилазе.

За причу о Чечавцима у политици и на власти интересантна је једна друга појава. Чечавце Теслић никада није интересовао ни посебно привлачио. Чинио им се мали, далек и на заобилазном путу. Зато су одлазили на супротну страну: на Драгаловце, па возом у бијели свијет. Они немирног духа и погледа упртог у звијезде, како је говорио даровити свештеник Стојан Станковић за свог сина Веселина, у потрази за знањем, кретали су у Србију и завршавали у Београду и Новом Саду. Били су то утрти путеви „Привредникових“ питомаца. Тамо су успјешно завршавали школе, налазили посао и остајали да живе. Данас у Новом Саду постоји колонија Чечаваца, младих и успјешних привредника који имају своје фирме. Тамо су Зоран Станојевић, Стојан Мајсторовић, Бранко Томић и Рајко Јотановић. У Београду успјешно раде Јово Микановић и Радомир Савић, сувласници фирме „Астра“.

Младићи опасани снагом, жељни рада и зараде, одлазили су из Драгаловаца ноћним возом на запад. Заустављали су се у Загребу и Зиданом Мосту и кретали по Хрватској и Словенији у потрагу за тешким и за њихове прилике добро плаћеним физичким пословима. Завршавали су махом на градилиштима и жељезничким пругама широм Хрватске и Словеније као физички радници. Велики број Чечаваца радио је у ЖТП „Загреб“ на пословима конобара у брзим возовима на свим релацијама. Није било брзог воза који је долазио из Загреба а да у њему бар један конобар није био из Чечаве.

Седамдесетих година, многи Чечавци су радили као грађевински предузетници широм Далмације. На Дугом отоку (Сали) дуго година су непрекидно радили Новак Тешић, Вид Ђекић, Ново Станојевић и Владо Станојевић (Јеврић).

Последњи рат је већину Чечаваца у Хрватској унесрећио. Многи су остали без посла и вратили се у Чечаву. У Словенији их је највећи број остао. Они који су остали не размишљају о повратку. За њих су предузимљиви Чечавци одмах увели редовне аутобуске линије викендом. Из Љубљане за Чечаву аутобуску линију држи Драган Продановић Шабија а из Цеља Живко Гачић. Аутобуси из Словеније крећу четвртком послије подне и долазе у Чечаву петком ујутру. Назад се враћају недјељом ујутру.

Останак ових људи у Словенији и Хрватској за Чечавце је од велике користи. Преко њих пензионери примају словеначке пензије, власници машина снабдевају се резервним дијеловима, набављају се лијекови, а многи се и издржавају од њихове помоћи.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.