Школске хронике: Портрет једног директора

Преносим искуства наставника и родитеља о девијацијама образовног система у нашим основним школама, гд‌је политика, умјесто да остане ван учионица, све више обликује животе д‌јеце. Имена су измијењена како би се заштитио идентитет особа које се спомињу.

Било је прољеће 2023. године када је школу, смјештену у долини поред ријеке, погодила тужна вијест. Ана, ученица деветог разреда изгубила је оца, а много раније остала је и без мајке. Остала је сама у времену када би дијете требало да осјећа сигурност дома и руку родитеља.

Њени школски другари одлучили су да покажу да нису само разред, него породица. Покренули су прикупљање помоћи за Ану. Родитељи и наставници су их подржали, па је читава заједница ујединила снаге како би показала да доброта и солидарност нису заборављене вриједности. Крај школске године приближавао се тихо, а хуманост је обећавала да ће засијати јаче од сваке матурске свечаности.

Али прича која наговјештава наду и доброту има и једног негативца – директора основне школе. Он је захтијевао да сав прикупљени новац заврши код њега и да га баш он лично уручи ученици деветог разреда. Акција прикупљања новца трајала је неколико дана. Родитељи, наставници и њихови пријатељи показали су искрену жељу да помогну. Неки наставници, међутим, нису имали повјерења у директора, па су одлучили да лично новац предају Ани. Други нису били скептични па је већина новца завршила у рукама директора. Остало је још само да се прикупљени новац уручи Ани.

Ближила се јесен 2023. године. Д‌јеца су се вратила у школске клупе послије љетног распуста. Ана, д‌јевојчица с почетка приче, сада је била ученица првог разреда средње школе. Новац прикупљен за њу још увијек није стигао у њене руке. На састанку савјета родитеља, њена ујна је то питање поставила директору. Он је, без стида, рекао да неће да га уплати старатељу, јер се наводно бојао да новац неће завршити код Ане. Додао је да ће га уплатити њој тек када напуни осамнаест година. А ујни је у лице добацио: „ Хоћеш ли да теби вратим новац који си ти дала?“ Ујна није попустила. Отишла је директно код њега и захтијевала да Ани исплати сваку марку. Умјесто одговора, добила је забрану да икада више пређе праг школе.

Али мала варош нема зидова. Приче се шире, истина цури и удара. Наставници су се ослободили страха. Почели су јавно да га прозивају. Директор је поклекао и уплатио новац на рачун старатеља. Помоћ је, коначно, стигла Ани. А он је прошао без посљедица. Без посљедица – то је срж свега. Управо их је одсуство посљедица и створило. Бахатост му није порок, него право које му даје закон. И партија којој је одан.

Примјер? Јесен 2022. године. Весна, учитељица са сталним радним односом, бива премјештена у сусједну школу да „привремено“ мијења колегиницу на боловању. Иза тога се крио добро осмишљен план.  У међувремену директор на њено мјесто запошљава двије нове учитељице, партијски блиске. Када се Весна вратила у матичну школу, проглашена је технолошким вишком. Норму је морала скупљати по подручним школама. Све по закону. Управо зато је страшно. Јер закон, овд‌је, није штит. Он је оружје. И то је само једна епизода. Један директор. Једна школа. А колико би тек књига требало да се испише за све лоше директоре у школама широм Републике Српске?

Не може се, ипак, прескочити прича о наставници Милици. Жена која је побиједила карцином. Она никада није ћутала, никада се није повукла пред неправдом. Била је гласна, директна, храбра – и зато је сметала директору. То је борба која траје годинама, али та борба има своју цијену.

Август 2025. године. У ординацији с којом основна школа има уговор, сви наставници иду по љекарско увјерење. И Милица одлази, неочекујући шта ће је задесити. Љекар је гледа хладно, без имало људскости, и пита: „Шта вам је с косом? Зашто тако изгледате? Можете трауматизовати д‌јецу.“ Кратка фризура, посљедица борбе за живот, сада је представљена као пријетња д‌јеци. Као да коса, а не знање и преданост, одређује вриједност наставника. Љекар је додао да д‌јеца могу постати раздражљива и да због тога неће моћи пратити наставу. То је рекао доктор жени која је побиједила карцином. Замислите се у тој ситуацији – како бисте се ви осјећали?

А онда оно што још више забрињава – реакција директора. Када је Милица детаљно описала догађаје директору и радним колегама, реакција директора је била преблага. Између осталог је рекао да тај доктор понекада зна бити незгодан. Да се разумијемо, једина права рекација директора била би да се одмах тражи раскид уговора са ординацијом. А затим да се омогући љекарски преглед Милици у другој ординацији. Пошто то није учинио, Милица је почела страховати да иза свега стоји план да је прогласе неспособном за рад.

Због тога је морала још једном проћи кроз исту трауму. Вратила се код истог доктора, овај пут с онколошким налазом у рукама, да му докаже оно што је већ било јасно – да је способна да предаје. Али до дана објављивања овог текста не зна хоће ли добити уредно љекарско увјерење, јер се оно не предаје наставнику, већ се шаље директно школи. Да ли је све ово низ случајности или је нешто друго у питању? Процијените сами!

На крају ипак остајемо без одговора на кључно питање које поставља овај текст. Да ли говоримо о појединцу који је измакао контроли, или о систему који је управо такве и створио?

Директор је велики симпатизер и лобиста странке СПС – Будућност Српске. А какав директор основне школе, таква и будућност.