Студентски живот

У претходној причи сам описао како сам добио мјесто у студентском дому. Ево како је прошло моје усељење.

Покуцао сам на вратима собе која ми је била додијељена, чуо „Слободно!“ и ушао. У соби су била два студента на својим креветима; друга два кревета су били недирнути. Једног нисам познавао (име му је било Сакиб, презиме сам заборавио), али други је био мој друг из школе у Добоју – Илија Филиповић. То је било велико изненађење! Било ми је много драго што сам налетио на неког с ким сам се већ дружио, а и Илија се видно обрадовао. Нисам га питао како је он добио мјесто у дому, а није ни он питао мене. Никад нисам ником раније ни причао како сам успио да се „удомим“.

Дан-два касније стигао је и четврти цимер; име му је било Рамиз, а и његово презиме сам заборавио. Тако је наша соба била оличење братства и јединства: два Муслимана (Сакиб и Рамиз), један Хрват (Илија) и један Србин (Милован). Сакиб, Илија и ја смо се увијек добро слагали. Са Рамизом је на почетку било проблема: смрдиле су му ноге кад скине ципеле да полудиш од муке! Ја се нисам усудио нешто рећи, бојећи се да не помисле Рамиз и Сакиб да ја имам нешто против Муслимана. Изгледа да је и Илија слично размишљао – ни он се није оглашавао. Чекали смо да Сакиб реагује, али првог дана узалуд… Другог дана – опет ништа. Тек трећег дана, напокон, Сакиб проговори – и то прилично нељубазно: „Дај Рамизе опери те ноге, смрде ти, дисати се не може!“ Рамиз је реаговао зачуђено: „Како смрде – ја не осјећам ништа.“ Онда се окренуо Илији: „Илија, јел’ ти нешто осјећаш?“ Сад кад је Сакиб пробио лед, Илији би лакше да се изјасни: „Јесте Рамизе, стварно смрде, и ја једва дишем.“ Онда се Рамиз окрену мени: „Миловане, јел’ и ти нешто осјећаш?“ Ја сам покушао одговорити на дипломатски начин: „Чуј, није да се не може издржати, али осјети се… Не би било лоше да их одеш опрати, купатило је ту, одмах преко пута наше собе.“ На то Рамиз устаде: „Добро, кад и ти кажеш да се осјећа, одох их опрати.“ То је био коначни спас!

Рамиз је очито био из врло сиромашне породице. Имао је јако мало ствари у соби и скоро увијек исти џемпер и исте хлаче на себи. На почетку је био сваког дана у соби, а онда је почео да долази све рјеђе; у другом семестру није скоро никако долазио. Његов кревет је остао празан. Шта се с њим десило, нисмо никад сазнали. Било ми га је јако жао.

На другој години студија није нам требала веза за дом: Илија и ја смо се удружили с једним Србијанцем из Ужица и добили смо трокреветну собу у дому „Владимир Перић – Валтер“ који је био близу Машинског факултета, тако да смо на предавања и вјежбе могли ићи пјешке. 

У трећој и четвртој години становао сам приватно с Милованом Павићем. Имали смо једну малу собу и приватни WC с умиваоником у стану на 13 спрату, на Алипашином пољу. Били смо подстанари код Минке и Зикрије Шоповића, и било нам је код њих јако лијепо. Они нису – као ни нас двојица – били религиозни; нису ишли у џамију, нису клањали, нису постили нити су питали да ли у месним производима има свињетине…  Једино се код старе нане (Минкине маме) вид‌јело да је Муслиманка, јер је носила традиционалне димије. Опет смо практиковали братство и јединство: два Србина (један прави, из Србије) подстанари у муслиманској породици! Како сам ја отишао у свијет, мој контакт с њима се касније прекинуо, али мој цимер је одржавао пријатељске односе с Шоповићима све до њихове смрти.

Након што сам све испите из прве године положио на вријеме и с одличним успјехом, почео сам да се бавим и другим активностима.  Видио сам на факултету оглас организације за размјену студената „IAESTE“, која је студентима техничких наука нудила могућност да за вријеме распуста оду на праксу у неку фирму у иностранству. Студенти из иностранства су такође долазили на праксу у југословенска предузећа. Пошто сам ја у основној школи учио руски језик (била је само једна наставница руског језика у школи – друге опције није било), то ме пратило до студија. Међутим, с руским језиком могло се отићи на праксу само у Чехословачку или Пољску, а то за мене није било много атрактивно. Зато сам почео да учим енглески језик на радничком универзитету „Ђуро Ђаковић“ у Сарајеву и три пута нед‌јељно сам ишао од 20 до 22 сата на часове. У четвртој години студија сам ја постао предсједник од‌јељења IAESTE за Босну и Херцеговину. Након треће године сам провео мјесец дана на раду у једној челичани у Шведској, а након четврте године три мјесеца у једном институту у Швајцарској. 

Ти боравци у иностранству су за мене били изузетно важни. Не само зато што сам на пракси доста тога научио – можда је још важније било то што сам упознао доста људи из друге средине и са другим погледима на свијет, видио како тамо људи живе и раде, шта је код њих боље него код нас и обрнуто…

У трећој години студија сам изабран за студента-продекана па сам од факултета добијао накнаду за обављање те дужности, скоро у висини мог студентског кредита. То је значајно побољшало моју финанцијску ситуацију. Искуство студента-продекана је било врло интересантно. Декан је био професор Влатко Долочек, и сваког понед‌јељка састајали смо се да од 8 до 10 сати расправљамо о свим текућим питањима: декан, два продекана професора (за наставу и за научно-истраживачки рад), и ја као продекан-студент. Присуствовао сам и сједницама наставно-научног вијећа. Трудио сам се, колико сам могао, да се борим за оправдане интересе студената, и мислим да ми је то добрим дијелом и успјело. Томе је допринијела и чињеница да је декан имао слуха за наше потребе и да ме је прихватио као равноправног саговорника, што није био случај ни на свим факултетима, ни са свим професорима.

Мало прије него што сам се ја уписао на факултет извршена је реформа високог школства. Регуларни студиј је скраћен на четири године, али наставни програм је остао скоро исти. Зато смо имали предавања прије подне а вјежбе послије подне; парцијални испити (обично два у семестру) су се одржавали суботом. Имали смо и пројекте који су захтијевали доста рада ван факултета. Ко је – попут мене – хтио да студиј заврши у редовном року, морао је бити вриједан и није било много времена за друге активности. Ја сам ипак успијевао да понекад радим у фото-клубу „Машинац“ и да бар једном нед‌јељно одем у диско клуб – или наш на Машинском факултету (који се звао „Жироскоп“), или на Електротехничком факултету („Стелекс“), или на Стоматолошком факултету. Једини проблем за мене је био што се у диско-клубовима (као и у ресторанима и другим јавним објектима) тада пушило. Дим је био тако густ – могао се резати на коцке! Од‌јећа је тако смрдила на духан, да сам по доласку кући све скидао са себе и одмах прао. Обавезна је била и вечерња шетња на корзу, од 20 до 22 сата – осим у дане кад сам ишао на часове енглеског језика. Мој цимер и ја смо скоро сваке вечери за вријеме шетње свраћали у сластичарну „Египат“ на колаче. Сваки од нас је узимао увијек иста три колача; два су нам били идентични, трећи се разликовао. Ја сам био тежак 63 килограма, а мој цимер око 20 килограма више. Он је тврдио да је то због тог трећег колача, јер смо иначе јели мање-више исту храну… Знало се десити да пођемо у шетњу и заборавимо понијети новца. Ипак нисмо морали одустајати од наших колача: пошто смо били редовни гости, власник нам је давао колаче „на вересију“ – ми бисмо платили кад дођемо идући пут.

Било је на факултету и културних догађања. Професор Мухамед Риђановић, који ми је предавао механику флуида, свирао је виолину у Сарајевској Филхармонији. Једном годишње би цијела Филхармонија (њих око 40 музичара) дошла да у нашем амфитеатру одржи бесплатан концерт класичне музике за нас студенте. Тако сам заволио и ту врсту музике, поред рока и џеза. 

Долазили су и глумци; сјећам се монодрама Јосипа Пејаковића („Он мени нема Босне!“) и Зијаха Соколовића („Глумац је… Глумац је… Глумац“). Са Зијом смо послије представе дуго сједили у нашем студентском клубу; читао нам је еротске пјесме из књиге Вука Караџића „Црвен Бан“ и планирали смо да на ту тему организујемо на факултету једно поетско вече. Да ли је то остварено, не знам, јер сам ја убрзо послије тога отишао из Сарајева.

Мој циљ је био да студиј завршим што прије и почнем радити. Студирање јесте имало и својих дражи, али је ту било и доста стреса и оскудице. Лако је било онима који су становали код родитеља, или имали довољно новца па оскудицу нису осјећали. Зато сам редовно ишао на предавања и гледао да све испите положим „отпрве“. 

Посебно на једне вјежбе смо мој цимер и ја ишли врло радо. Асистентица на предмету „Номограми и математичка статистика“ била је врло згодна; звала се Дуња (презиме сам заборавио). Мој цимер и ја нисмо пропустили ни једне вјежбе из тог предмета, али не зато што нас је статистика интересовала. Да је неко други држао вјежбе, вјероватно бих и ја пропустио више од половине. Долазили смо због Дуње. Ја и мој имењак смо увијек сједили у првом реду. Сваких десетак минута један од нас двојице (најчешће мој имењак) би подигао руку и рекао: „Опростите, овд‌је ми нешто није јасно.“ Дуња би дошла до наше клупе, погнула се напријед и ослонила се рукама на клупу испред нас тако да њене груди дођу у ново наших очију, неких пола метра испред, и упитала: „Шта није јасно?“. Због тога смо долазили на вјежбе: да гледамо у њен деколте и осјетимо њен мирис… Убијеђен сам да је она то знала, и да се та игра и њој свиђала. Жене воле да муче мушкарце, да их надражују својим чарима, изазивају пожуду – а истовремено их држе на одстојању… Очи су нам испадале буљећи у њене једре груди; њен мирис – пријатан парфем помијешан с децентним одором зноја – нас је опијао… Дуња је увијек на лицу имала онај заводљиви полу-осмјех попут Мона Лизе; није дала примијетити ни да ли се љути што је тако често зовемо, ни да ли јој је драго. Али, да јој је то сметало, питала би са даљине шта нам није јасно, не би долазила и сагињала се пред нама тако да њене чари максимално дођу до изражаја; умјесто враголанског полу-осмјеха уозбиљила би се. Не, она је нас прочитала и одлучила да игра у истом филму… Било како било, долазак на Дуњине вјежбе је за нас увијек био пријатан доживљај – нешто чему смо се сваки пут радовали и што нипошто не би пропустили.

Почетком четврте године питао сам професора Павла Калуђерчића да ли је могуће почети с дипломским радом док још траје настава, или се прво морају положити сви испити. Много сам се обрадовао кад ми је рекао да ја, ако желим, могу почети радити на свом дипломском раду још у седмом семестру. Понудио ми је одмах једну тему и ја сам то прихватио. Једино је одбрана дипломског рада морала да буде послије положеног посљедњег испита. 

У мом дипломском раду требао сам написати компјутерски програм за рјешавање система једначина које описују пренос топлоте и масе кад се у струју ваздуха убризгавају водене капљице. Вода је била хладнија од ваздуха, водене капљице су д‌јелимично или потпуно испаравале и тако истовремено хладиле и влажиле ваздух. Практична примјена су били индустријски уређаји за хлађење и климатизацију. Мада је теорија морала бити мало поједностављена како би се једначине могле ријешити на тадашњим рачунарима, ипак су резултати прорачуна били корисни. Рачунар којег сам ја користио био је у Љубљани (Cyber 172, , Control Data Corporation), а ми смо се са Машинског факултета у Сарајеву могли с тим рачунаром повезати преко телефона. Та је веза била врло спора – 300 бита у секунди (око 36 слова или бројева је одлазило у Љубљану или долазило у Сарајево у једној секунди). Програм сам писао на машини која је на картицама са осам редова и 80 знакова у реду бушила рупе. Назад је долазио испис на папиру, са пуно бројева, а од тих бројева ја сам цртао дијаграме на паус-папиру. Ту ми је помогло што сам у Машинској техничкој школи у Добоју добро научио и техничко писмо, и техничко цртање – хвала професору Штефку Филипњаку! До краја осмог семестра ја сам извршио доста прорачуна и написао дипломски рад.

Тако се десило да сам ја 9. јула 1980. године, пар дана након што сам положио посљедњи испит, одбранио свој дипломски рад и пет дана касније отишао на тромјесечну праксу у Швајцарску. Било ме је мало стид што на одбрани рада нисам на баш сва питања чланова комисије дао најбоље одговоре, и плашио сам се да ће ми се друге активности из задња два мјесеца тада осветити и покварити оцјену из дипломског рада. Рад је иначе био одличан; из њега је настао чланак који је објављен у једном њемачком стручном часопису (Demirdzic, I., Kaludjercic, P., Peric, M.: Analyse und Berechnung des Wärme- und Stoffaustausches im Luftwäscher. HLH. 35, 575–584 (1984)). Међутим, оцјењивали су се и одговори на питања која нису имала везе са дипломским радом, а за то се нисам имао времена припремити; зашто, сазнаћете из сљедеће приче. На моју срећу, ипак сам за дипломски рад добио десетку и тако завршио студиј у рекордном року с просјечном оцјеном 9,12. Просјек су ми поквариле оцјене из предмета који ме нису интересовали, као што су парни котлови (6) и технологија горива и мазива (7). Тако сам у љето 1980. године, мало прије него што сам навршио 23. годину живота, постао машински инжењер.