Јахачко искуство

Кад сам био мали – можда неких шест година стар – дојаха једном мој ујак Ново на неком Зекану до наше куће. Ја сам се тог коња бојао: он је много већи од медвједа, могао би ме згазити једном ногом као гњиду! Гледао сам га с пристојног растојања са страхопоштовањем. Ујак је хтио да ја мало с њим на коњу јашим, али ја сам се опирао, и рукама и ногама. На крају су ме наговорили да ме само дигну да кратко сједим на коњу испред ујака. То сам отрпио и једва чекао да ме скину. Нисам никад пожелио да се поново попнем на коња – све док ме жеља да се приближим једној д‌јевојци није на то навела. Та жеља је била јача и од страха, и од разума – не кажу људи узалуд „младост – лудост“. Ево како је то било, половином јуна 1980. године.

Д‌јевојка која ми је завртила главу је била једна студентица из Шведске – Кристина. Била је плавуша, лијепа и згодна – као из мојих снова. Годину дана раније сам провео мјесец дана у Шведској и нагледао се лијепих плавуша, али се нисам успио ни једној довољно приближити. Мој цимер је такођер лудио за њом, али пошто није знао енглески, ја сам морао увијек бити ту да преводим. Кристина је дошла преко организације ИАЕСТЕ на једномјесечну праксу у Творницу Духана у Сарајеву, а на крају је хтјела још отићи на пар дана у Дубровник. Једном ми је, након неколико дана, испричала да код куће има коња и да воли да јаше. Не тако давно прије тога је група „Бијело Дугме“ објавила албум „Шта би дао да си на мом мјесту“ о којем се пуно писало и причало, и ја се сјетим да су на том албуму радили на Борикама, једном малом мјесту код Рогатице, те да су тамо у слободно вријеме јахали на коњима. Ја то испричам Кристини и предложим да за викенд одемо тамо, јер сам преко телефона сазнао да се могу изнајмити коњи за јахање. Пита ме Кристина, да ли и ја волим јахати. Никад нисам тако дебело слагао као тада! Све моје искуство с коњима је било тих пар секунди сједења на Зекану који је мирно стајао, под окриљем мог ујака. Али, ја сам се хтио по сваку цијену приближити Кристини, па сам – вјерујући да би заједничко јахање могло допринијети остварењу тога циља – самоувјерено рекао: „Ја немам свог коња, али умијем јахати и радо ћу ти се придружити.“ Она је одмах мој приједлог прихватила, а и мој друг Милован и једна Њемица су такођер изразили жељу да пођу с нама. Међутим, њих двоје су одмах рекли да нити знају, нити желе јахати. То ће, мислио сам у себи, бити велика прилика да се приближим Кристини без цимера, па сам сковао план да је, за вријеме јахања, далеко од пратилаца, упитам да ли би изашла са мном на само…

Вожња аутобусом до Борика је била дуга и напорна, али кад смо дошли тамо, много нам се допало. Ливаде, докле очи виде! Трава повисока гд‌је није покошена, лелуја се на вјетру; мирис свјежих откоса гд‌је је покошена; вријеме пријатно (друга половина јуна)… Идућег јутра одемо до штале да изнајмимо коње за јахање. Ја објасним коњушару да је Кристина из Шведске, да има свог коња и да добро јаше. Он јој доведе лијепог коња, оседла га, она се баци у седло, одмах појури преко ливаде – и нестаде иза брежуљка. Онда он доведе и коња за мене и оседла га. Гледам коња – огромна животиња, буди се сјећање на искуство из д‌јетињства… Али, жеља да се приближим Кристини је била већа од страха. Видио сам ујака Нову како с лакоћом јаше, и комшију Среду, и каубоје у филмовима, па сад и Кристину… То је изгледало врло једноставно; мислио сам, ако могу они, могу то сигурно и ја… Нисам добио никаква упутства јер сам рекао да знам јахати! 

Кренемо мој коњ и ја полагано, у правцу у којем је Кристина одлепршала. Докле нисмо вид‌јели Кристину и њеног коња, мој је коњ ишао полако. Али кад смо изашли на брежуљак и вид‌јели њих двоје, мој коњ почне да трчи према њима – све брже и брже! Ја сам у седлу поскакивао као лопта, а Кристина је лебдила изнад коња… Она се није ни мало тресла, а ја сам се једва држао да не паднем из седла. На несрећу или срећу, мој коњ налети на један мочварни дио ливаде, оклизне се и поклекне на предња кољена – а ја у великом луку изнад његове главе паднем на све четири, нека два-три метра испред коња! Узде су ми испале из руку; коњ се брзо придигао, некако закорачио узде, окренуо се па потрчао назад према штали, која се одатле није вид‌јела. Мени на сву срећу није било ништа, само сам испрљао руке и кољена. 

Кад су оних троје пред шталом вид‌јели како коњ трчи према њима с уздама између предњих ногу и без мене у седлу, настала је паника. Тек кад сам се и ја појавио иза брежуљка и кад су вид‌јели да добро трчим, лакнуло им је. Коњушар ухвати коња, па ће мени: „Ма јел’ ти стварно умијеш јахати?“ А ја опет самоувјерено: „Ма умијем, него коњ се оклизнуо, тамо је мало било мокро, поклекнуо је на кољена, видите да су му оба блатњава – сваки јахач би слетио с коња да му се то деси.“ Прегледа он коња и види, стварно блатњава кољена, мора да јесте поклекнуо… Помогне ми да се опет попнем и савјетује да избјегавам ту мочварну зараван; боље је да се држим благе падине. И тако ми – коњ и ја – кренемо поново. Опет исто: полако док не угледасмо Кристину и њеног коња, а онда све брже. У међувремену сам се ја сабрао и почео да размишљам о контроли куда и како брзо да ми коњ иде. Почнем да користим узде; повучем мало јаче десну од лијеве, и коњ почне скретати на десно. Повучем обје једнако назад, коњ успори; попустим узде, коњ убрза галоп. Нешто се у тих пет-шест минута десило у мојој глави и ја сам ухватио ритам којим се коњ кретао; нисам више поскакивао у седлу, ослањао сам се више на ноге у узенгијама и јахање ми је ишло све боље и боље. Након десетак минута, галопирали смо упоредо с Кристином, као да смо одувијек били добро увјежбани пар, коњ и јахач. Кристина није примијетила моју почетну несигурност – чак ми је касније дала комплимент да добро јашем! Наравно, и ја сам њу хвалио – али код ње се вид‌јело од почека да је искусна јахачица.

Јахали смо тако око сат времена, ливадама уздуж и попријеко, док се нисмо и ми и коњи уморили и из галопа прешли у лагани кас. Ја се тада охрабрим и притјерам мог коња уз Кристину и њеног Зекана, па је упитам то за што сам данима скупљао храброст: да ли би она жељела изаћи са мном на само, кад се вратимо у Сарајево? На моју велику радост, она ме је љупко погледала и рекла: „Да, врло радо!“ Тада сам се осјећао најсретнијим човјеком на свијету! Не само зато што сам за тако кратко вријеме савладао вјештину јахања и што се нисам обрукао због лажи да сам знао јахати, већ сам од Кристине добио и прижељкивани одговор…

Идућег дана смо се вратили у Сарајево. Била је нед‌јеља, и било је јако вруће, а у аутобусу гужва – морали смо цијело вријеме стајати. Воњ зноја и јефтиног парфема мијешао се с другим мирисима који су долазили из раних отвора свих тих путника – од бијелог лука до ћевапа и других јела која су конзумирана за ручак. Аутобус се љуља, сви се држе за рукохвате, рука до руке… Наизглед случајно моји прсти додирују прсте од Кристине, она узвраћа; погледи нам се укрштају, тајанствени осмјеси на лицу, жмарци путују кичмом… Нико то не примјећује, људи пате због врућине и брига које их муче, неки су затворили очи да им не буде зло од љуљања аутобуса у кривинама. Једино Кристина и ја не осјећамо ни врућину, ни тјескобу, већ само ватру што у нама гори, чежњу и радост што се приближава вече и први излазак удвоје…

Тајни договор између Кристине и мене је био да се нађемо на трамвајској станици код студентског дома „Неџарићи“, правац Илиџа, у 20 сати. У Сарајево смо стигли око 19 сати – није било много времена за припреме. Мој цимер је, уморан од дуге вожње аутобусом, прилегао да се одмори; ја сам се само на брзину освјежио, пресвукао и тихо искрао из стана, да ме не би неко зауставио. Стигао сам на трамвајску станицу на вријеме, и Кристина је била већ била ту. Остали смо на Илиџи скоро до поноћи. На једном штанду сам купио килу трешања (Кристина је рекла да воли трешње), опрао их на једној чесми, и сједећи на једној клупи у сласт смо их појели; то нам је била вечера. Пуно смо шетали држећи се за руке, мало сједили на клупама испод старих платана, и пуно причали, да се боље упознамо, а све то је било проткано њежним загрљајима и пољупцима… 

Нећу описивати детаље нашег дружења на Борикама, ни на Илиџи, ни о њеном одласку са мном у Чечаву идућег викенда, ни о пар дана које смо заједно провели у Дубровнику… Рећи ћу само да сам био пресретан човјек тих тридесетак дана, и да су ми они најљепша успомена на моје студирање. Све бриге, сви проблеми, све муке и обавезе, задњи испити и дипломски рад – све је то било потиснуто у други план, а у првом плану је била Кристина. Да је било шта од мене тражила, ја бих све учинио да јој то дам. Да ме је питала да ли бих је оженио, узвикнуо бих без размишљања истог трена: ДА! 

Кристина је остала у Дубровнику један дан дуже од мене; ја сам морао назад у Сарајево на одбрану дипломског рада, а она је из Дубровника идућег дана одлетјела авионом за Загреб, па одатле возом за Шведску. Због интензивног дружења са Кристином, нисам се добро припремио ни за посљедњи испит, ни за одбрану дипломског рада; дружење с њом ми је било важније. Као да сам предосјећао да је то једини пут да смо заједно, и да се наши путеви никад више неће укрстити. Причала ми је у првим данима блиског дружења да се посвађала са својим момком, који је отишао на два мјесеца у Америку прије него што ће она доћи у Сарајево. Мада смо шетајући по Илиџи правили планове за моју посјету код ње у Шведској – чим ја изборим који слободан дан за вријеме моје тромјесечне праксе у Швајцарској, која је почињала 1. августа – ја сам се плашио да ће се она помирити са својим пријашњим момком чим се он врати из Америке, и да ће мене заборавити. Тако је и било – далеко од очију, далеко од срца… Кад сам јој се први пут јавио преко телефона након што сам се смјестио у Швајцарској, рекла је њежно: „Недостајеш ми… (I miss you…)“ Двије седмице касније (телефонирање је тада било скупо!) није било никаквог излива њежности. Рекао сам јој да бих пред крај августа могао доћи на пар дана код ње, како смо причали у Сарајеву, а она је рекла: „Па можеш доћи, ако хоћеш. (You can come, if you want.)“ То ми је све рекло. Надао сам се усхићењу и радости, желио сам да каже: „Једва чекам!“ То сухопарно „можеш ако хоћеш“ значило је „свеједно ми је“. Ја сам јој очито само био утјеха за вријеме док је била сама. 

Био сам јако потиштен тог дана. Мада смо се дружили само неких тридесетак дана, Кристина ми је била јако прирасла за срце, више него било која д‌јевојка прије ње. За дивно чудо, нисам дуго патио због ње. Схватио сам да је то био крај, да ту ништа не могу промијенити, и почео поново гледати у будућност, вјерујући да ће једног дана наићи нека друга жена, која у мени неће тражити само привремену утјеху. Три мјесеца касније то се и десило, и та нова веза траје и дан-данас. Висина – слична; боја косе – слична; чак је и име слично (Керстин). Али, то је тема за другу причу… 

Кристину нисам никад више видио, нити смо се дописивали. Ни коња нисам никад више јахао као онда са Кристином. Кад данас на то јахање помислим, прије свега се осјећам сретним што сам ту авантуру преживио без тјелесних повреда. Знам за пуно случајева гд‌је су искусни јахачи пали с коња и тешко се повриједили; неки су остали непокретни. Ја нисам имао појма о јахању кад сам тог коња на Борикама узјашио, пао сам с њега а да нисам ни модрицу добио – то је права срећа! Сав се најежим кад помислим на то шта ми се све могло догодити – и то са великом вјероватноћом. Ипак, сваки пут кад се сјетим Кристине, срце затрепери мало; лијепе успомене никад не изблиједе сасвим…