Упис на факултет

Машинску техничку школу у Школском центру „23. август“ у Добоју сам завршио 1976. године с одличним успјехом. Имао сам намјеру уписати се на Машински факултет у Сарајеву, гдје су хтјели да се упишу и већина мојих другова из школе. Вјеровао сам да ће ми Титова стипендија, коју сам примао у трећем и четвртом разреду техничке школе, бити продужена, јер ни по успјеху у школи, ни по политичкој активности није било бољег кандидата на теслићкој општини. Међутим, како сам описао у једној претходној причи, мој захтјев је одбијен! То ми је покварило све планове. Био сам свјестан да родитељи не могу издржавати два студента, а брат је имао још најмање једну годину пред собом на правном факултету у Београду. Зато сам одлучио да прво тражим посао као машински техничар, па да студирам уз рад, као ванредни студент. Те опције није било на Машинском факултету у Сарајеву, али сам нашао такву могућност на саобраћајном факултету у Београду. Али, требало је прво наћи посао…

Одем у љето 1976. да се пријавим на бироу за запошљавање, али тамо ми саопште да с мојом дипломом нешто није у реду и да морам отићи у школу у Добој да ми издају нову. Био је август, вријеме годишњих одмора, распуст… На срећу, у администрацији сам нашао одговорну особу која је исписала нову диплому, али директор је требао да је потпише – а он је био на годишњем одмору. Рекоше ми да можда није никуд отпутовао јер је у то вријеме писао један уџбеник, па ме послаше с новом дипломом на адресу гдје је директор становао. На срећу, затекао сам професора Драгу Благојевића у стану – у послу око те књиге. Док је потписивао моју диплому, питао ме је шта ћу студирати. Кад је чуо моју причу о студију уз рад, скинуо је наочаре, спустио оловку и рекао ми да сједнем. Онда ми је у неких 15-так минута очитао лекцију о студирању. Његов савјет је био: упиши се на редовни студиј, добићеш републички кредит којег сваки студент добије, снађи се некако у тој првој години, послије ће ти бити лакше… Студирање је најважнији и најљепши дио живота – покајаћеш се ако то пропустиш. Студирање уз рад је мукотрпно и неизвјесно: ожениш се, добијеш дјецу, обавезе на послу – студиј се отегне, многи га не заврше – и није то права ствар…

Професора Благојевића сам јако поштовао – не само зато што је био директор и доктор наука, већ и зато што је он подржавао све акције које сам ја као предсједник омладинске организације Школског центра покретао. Данас се чудим да је он имао толико повјерења у мене и остале ученике који су учествовали у организацији и спровођењу тих акција. Посебно критично је било одобрење да организујемо игранке у аули нове зграде, на којим су свирале локалне групе и на које су долазиле стотине младих људи из Добоја и околине. Без његове подршке наша омладинска организација не би била проглашена за најбољу у цијелој Босни и Херцеговини.

Идући од професоровог стана ка аутобуској станици био сам дубоко замишљен. Да ми је то све рекао неки други професор, не бих томе придавао тако велики значај, али искрени савјети и подршка професора Благојевића значили су ми пуно. На путу за Теслић сам зато одлучио да послушам професора Балгојевића и да се пријавим за упис на Машинском факултету у Сарајеву. Поднио сам захтјев за студентски кредит, и брзо добио позитиван одговор. Уписао сам се на факултет у посљедњем (трећем) уписном року, када се пријављују они који су на два претходна термина били одбијени на другим факултетима. Касније ми је професор Павле Калуђерчић, који је у то вријеме био предсједник комисије за упис студената на Машинском факултету, причао како су се јако зачудили да се у трећем року пријавио неко ко је имао све петице у средњој школи.

Моји другови из Добоја, који су се уписали у првом уписном року, су већ били организовали и смјештај. Ја сам се надао да ћу добити мјесто у студентском дому, вјерујући да ће ме успјех у школи, политичка активност, очева ниска примања и два студента у породици довести у врх листе кандидата. На приватан смјештај с мојим финанцијским могућностима нисам могао ни мислити: сам не бих могао плаћати собу, а нисам имао с ким да собу дијелим, јер сви моји другови из Добоја су већ имали организован приватни смјештај.

Али, и ту сам доживио разочарење: кад сам дошао у Сарајево на упис, узалуд сам тражио своје име на списку бруцоша Машинског факултета који су добили мјесто у једном од студентских домова: није га било, опет сам извисио…
Тада стварно нисам знао шта да радим. Некако сам се био припремио да поднесем оскудицу у новцу, али без мјеста у студентском дому сви су планови падали у воду. Ишао сам према центру града, пјешке, с пуним руксаком на леђима, не знајући ни куда идем ни гдје ћу преспавати идућу ноћ. Кад сам дошао близу Скендерије, сјетио сам се завршне приредбе поводом избора најбоље средњошколске омладинске организације у Босни и Херцеговини годину дана раније. Тада сам био ту, као предсједник организације која је заузела прво мјесто, и упознао сам пар људи из Републичке конференције Савеза Социјалистичке Омладине. Најбољи утисак на мене је оставила Власта Јоксимовић, која је била предсједница Комисије у чијој је надлежности био избор најбоље омладинске организације. У тренутку одлучим да одем до ње и да јој се изјадам – можда би она могла да ми помогне? Нисам никад ни од кога тражио да ми нешто „среди“ преко везе, али тада сам био у највећој нужди у животу и нисам имао никакву бољу идеју. На крају крајева, размишљао сам, како су неки од мојих другова из школе у Добоју добили мјесто у дому, кад бих ја по свим тада важећим критеријима требао имати предност? Сигурно преко везе! Тим размишљањем сам правдао свој очајнички покушај да једном и ја покушам остварити нешто „преко везе“. Осим тога, ја Власти Јоксимовић нисам био „ни род, ни помоз‘ Бог“ – ако ми помогне, биће то само зато да исправи учињену ми неправду, а не да убаци у дом неког „свог“ ко то не заслужује…

Скренем на лијево и запуцам брзим корацима према згради Републичке Конференције ССО БиХ. На улазу је био портир и кажем му да долазим из Добоја и желим разговарати са Властом. Он окрене неки број на телефону и, на моју срећу, Власта се јави и каже му да ме пошаље у њену канцеларију, на први спрат. Данас с пуним руксаком сигурно не би никог пустили у зграду, али тада није било страха од терориста, и ја сам се у пуној опреми попео на први спрат и покуцао на врата собе на којој је било Властино име. Чуо сам „Слободно!“ и ушао. Препознао сам Власту, а плашио сам се да се она мене неће сјећати. Али, на моју срећу, она се нашег сусрета годину дана раније добро сјећала и врло ме љубазно примила. Мислим да је слутила да ми њена помоћ треба, ваљда због руксака… „Миловане, шта ја могу да учиним за тебе?“, упитала ме је. Испричао сам јој отворено шта ме мучи и упитао да ли би она могла да ми помогне. Пао ми је велики камен са срца кад ми је рекла: „Ако је ико заслужио мјесто у студентском дому, онда си то ти! Сједи мало, сад ћемо ми то средити.“

Ја сам сјео и с нестрпљењем чекао шта ће да се деси. Власта ја узела телефон, окренула један број, и сачекала да се саговорник на другој страни јави. „Слушај Ђуро,“ рекла је у слушалицу, „шаљем ти једног омладинца из Добоја, има да му средиш мјесто у студентском дому како знаш. Он неће изаћи из твоје собе док му то не организујеш. Јеси ли ме разумио?“ Нисам чуо шта је Ђуро одговорио, и у том тренутку то ме је најмање интересовало. У ушима ми је стално одзвањало: „… да му средиш мјесто у студентском дому…“ То је за мене била најважнија вијест, шанса да још истог дана добијем мјесто у дому!

Власта је била врло вриједна и није губила вријеме. На листић папира је написала име (Ђуро Козар) и адресу. То ми је дала и рекла: „Иди на ову адресу и јави се Ђури. Он је главни уредник новина „Наши Дани“ и он ће ти организовати мјесто у студентском дому. Не излази из његове канцеларије док ти то не среди!“ Ја сам се захвалио, она се насмијешила, и док сам ја још био на путу до врата она је већ наставила с радом у коме сам је ја пет минута раније прекинуо.

Није било тешко наћи редакцију „Наших Дана“. Ђуро је сједио с још двојицом људи у својој канцеларији кад је секретарица мене увела. Рекао сам ко сам и да ме Власта шаље; Ђуро се са мном руковао и рекао: „Знам, сачекај ту код секретарице, ја ћу се јавити кад нађем рјешење.“ Чекао сам два сата – од 14 до 16 сати. То су били дуги сати – отегли се као вјечност… На крају Ђуро отвори врата и даде ми цедуљицу на којој је писало: Бјелаве. „Јави се управнику студентског дома на Бјелавама, све је сређено.“ Ја сам се дубоко захвалио и запутио се узбрдо, према Бјелавама. Нађем управника дома, потпишем неке папире, и он ми да кључ једне четверокреветне собе у приземљу, прва зграда лијево од улаза кроз капију.

Још нисам могао вјеровати да сам добио смјештај и да нећу морати ту ноћ спавати на клупи у парку. Журио сам, сав сретан, да уђем у ту собу и видим тај кревет који ће бити мој током прве године студија. Пао ми је велики камен са срца, јер то је била једна од најтежих ситуација у мом животу. Без Властине интервенције ја бих се вјероватно морао вратити у Чечаву и чекати да мој брат заврши своје студирање у Београду, па да тек онда и ја кренем на редовно студирање.

Власту Јоксимовић нисам никад више видио. Мада сам ја био предсједник омладинске организације и на Машинском Факултету двије године, нисам имао контакте са функционерима из Републичке Конференције – досегао сам само до Градске Конференције. Власта је убрзо прешла да ради у Централном Комитету Савеза Комуниста Босне и Херцеговине. Ја сам завршио факултет и отишао у свијет. Послије је дошао рат…

У 2019. години одржана је једна међународна конференција на Грађевинском факултету у Сарајеву, на којој сам и ја учествовао. На путу до тамо прођох близу зграде у којој је некад било сједиште Републичке конференције ССО БиХ и сјетих се моје посјете код Власте и њене интервенције за мој смјештај у дому. Навече сам у хотелу почео да тражим по интернету не бих ли нашао какву информацију о томе гдје је сада и шта ради. На моју велику жалост, нашао сам вијест да је у Америци умрла од рака 27. марта 2015. године. Њена дјеца су организовала прикупљање донација за њено лијечење, и видио сам да су били сакупили само 5130 долара. Да сам за ту акцију знао, донирао бих сам још толико. Она је мени помогла да добијем мјесто у студентском дому, што је мени тада вриједило више од тих долара. У 2015. години ја сам био добро плаћени директор за технологију у англо-америчкој фирми „ЦД-адапцо“ и могао сам ту донацију себи приуштити. Осим тога, тада сам десетак пута годишње путовао у Америку – да сам знао да тамо живи, свратио бих до ње да је посјетим. На жалост, нисам знао ни гдје живи, ни да је њој тада помоћ била потребна. То ме је много растужило и био сам љут на самог себе што се нисам раније сјетио да је потражим. С друге стране, ми смо се срели само два пута у животу и нисмо били ничим везани, осим моје захвалности за њену интервенцију кад ми је помогла. Утјеха ми је да сам и ја другим људима помагао, кад год сам могао, и да многе од њих касније никад више нисам видио. У животу је обично тако: теби неко једном помогне, и ти можда никад нећеш имати прилику да му се одужиш. Зато требаш помоћи неком другом, а Бог све види, па ће то узети у обзир…

Професора Драгу Благојевића такође нисам никад више срео. Чуо сам да је послије рата радио као професор на Машинском Факултету у Бањој Луци. Надам се да је и данас жив и здрав и остаћу му заувијек захвалан за савјете које ми је те 1976. године дао.