Бранко Перић – Запис о празнику и нестајању

Некако сам се отео све бесмисленијим новогодишњим дружењима и отишао у родно село (Чечава!) да тамо одморим душу и проведем Божић са четворо ближих и даљих сродника, посљедњих изданака породичне лозе, који одбројавају своје старачке и осамљеничке дане. Намјерно избјегавам ријеч „прославим“ јер тамо одавно нема ко да слави рођење Христово. Како и шта да слави осамљен и остављен човјек?

Неколико дана сам ходао селом, а да нисам никога срео ни видио. Нисам наишао на дјецу и њихове зимске несташлуке. Нисам чуо рику говеда ни лавеж паса ни блејање оваца. Село је дјеловало аветињски. Само је с вечери понегдје свјетло било знак да у селу има живота.

Ни празник породичног дружења и љубави за људе у пустом селу није оно што приказују телевизије. За њих, остављене и заборављене, Божић је неизмјерна туга!

Моја Чечава је, према попису становништва из 1992. године, имала 691 домаћинство са 2.494 становника. Данас их је више у Италији и Словенији него у селу. Отишли су за послом и одвели жене и дјецу. Иза њих су остале напуштене куће и самачки домови њихових немоћних родитеља. Породична здања, зидана за потомке посљедњом уштеђевином, зарађеном у Хрватској, Словенији и Њемачкој, данас су пуста, сива и хладна. Потомци, којима су била намијењена, расули су се по бијелом свијету и данас славе неке друге празнике. Ријетки који дођу да са још живим родитељима буду за Божић не долазе с породицама да заједнички славе. Долазе сами, из неке људске самилости и обзира, да родитеље, како кажу, виде док су још живи.

Мислим о својим Перићима у Ванкуверу, Перту, Нинбергу и Антверпену и гледам оранице и пашњаке зарасле у коров. Гледам воћњаке, осакаћене болестима и небригом. Они тамо купују месо које тове фармери у неким далеким бразилским селима. На њиховом столу је воће из шпанских воћњака и грожђе из виногорја питомих села Тоскане. Само њихове земље и њихових села нема на њиховим трпезама!

Одлазим да видим своју основну школу. Одавно је затворена. Кажу, нема дјеце! Затичем је оронулу, полупаних прозора и обрушеног димњака. Друга основна школа у Горњој Чечави затворена је неколико година након посљедњег рата и срушена до темеља. Рушитељима ништа није значило што је била саграђена 1903. године!

Навече гледам божићне прилоге на државној телевизији. Државни поглавари примају црквене поглаваре, пуни поштовања и хвале. Дивна коегзистенција државе и Цркве! У том слављеничком, богоугодном и братском загрљају нико не спомиње пуста села, празне школе и напуштену земљу. Нико не спомену ниједном ријечју православну породицу и њену будућност. Да ли знају да су Срби на овом простору одлазећи народ?

Слушам их и покушавам да разумијем како је могуће говорити о Божићу, који нам открива смисао и светињу људског живота, а не споменути породицу и дар рађања који је највећи дар Божји! Чему историјске и дневнополитичке приче код очигледног нестајања? Патријарх Иринеј није пропустио да каже да нам Божић оснажује и враћа библијски благослов: „Рађајте се и множите и напуните земљу!“ (Мојсије, 1, 22), али је много више говорио о другим и мање важним стварима. Није отишао даље од вапаја: „Дај, Боже, да овај благослов постане мера живота српског народа и свих народа на земљи…“ Ни он, а ни представници државе, не наговијестише шта би могла бити визионарска мисија државе и Цркве у оживљавању породице. Шта је Божић без дјеце и породице!? С ким ћемо сутра славити празник безмјерне љубави Божје у новосаграђеним сеоским црквама? Хоћемо ли имати коме преносити ријечи светих јеванђелиста о догађају рођења Христовог? Кога ће позивати свети оци на нашу вјеру, наду и љубав ако нам села опусте? Кога ће позивати на сусрет с Богом и ближњима ако су нам ближњи у бијелом свијету, отуђени и однарођени?

Сваке године, кажу демографи, у Србији нестане један град од тридесетак хиљада становника! Могуће је, кажу, статистички израчунати када ће Срба нестати с ових простора. Из села су већ отишли. Дошао је ред на градове. И из градова сваког дана одлазе љекари и медицинске сестре, инжењери, вариоци, грађевински радници… Одлазе најобразованији и најбогатији, односећи знање и капитал. Одлази ко год зна или успије да научи њемачки језик. Одлазе и одводе породице. И политичари су своју дјецу послали у иностранство. Нека их тамо, за сваки случај, кад и они једног дана крену. Ко још није отишао, сања да оде. Остаје сиротиња која нема никога, нема ништа и нема куда. Она лијепу политичку причу заљева лошом ракијом, да у мамурлуку заборави на своју несрећу.

Код овакве статистике неувјерљива је празнична лијепорјечивост достојанственика и државе и Цркве. Слаба је утјеха што слична судбина чека и Европу, у којој жена рађа у просјеку 1,3 дјетета. Демографске неравнотеже очигледно постају много шири проблем. Не знам да ли су надирући мигрантски таласи историјска законитост или дио нечијег политичког пројекта, али знам шта нас чека. Не видим да неко о томе размишља. То није у агенди Брисела, ММФ-а и Свјетске банке. Они се баве директним профитима.

Враћам се из завичајне таме, несрећан и пун горчине. Зар смо толико обневидјели и огрубјели у похлепи за новцем, влашћу и славом да нам ни властита будућност није важна?

Бранко Перић, колумна објављена у Независним новинама