Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Биће села, ако буде људи

Биће села, ако буде људи

Све је тиши дјечји плач, бурме све рјеђе звецкају у џепу кума у Чечави, али они који не остављају родну груду представљају срце и духовно средиште села које се смјестило између Добоја и Теслића.

Територијално је једно од највећих села у РС и БиХ, свједок бурних историјских дешавања, постојбина прве школе на добојском региону, послије школе у Тешњу најстарије у БиХ. Давно некада дували су у Чечави сасвим други вјетрови, многи су ту живјели, радили и нису ни слутили да ће их затећи данашња судбина и слика села. Народ се све више исељава, незапосленост је све већа, школе се затварају, ученика и новорођенчади је све мање, а Чечава, како тврде њени мјештани, остаје пуста.

Међутим, упркос томе, оно што је остало, јесте душа једног од најљепших села у РС које на својих 78 квадратних километара нуди прегршт занимљивих природних драгуља у коме се може наћи смирај душе од градске вреве. Многи петком навече похитају родном крају у загрљај како би осјетили мирис Мале Укрине и Јаворове, посјетили Плане, Шушњаране, Ступу, али и периферне засеоке, које је становништво давно напустило у потрази за бољим животом у неким од сусједних градова.

Многи Чечављани за свој крај не би рекли да је село, већ варошица, која би могла да буде и општина. Бар је то жеља многих становника.

Било како било, Чечава и јесте мања варошица, која је својим центром и контурама изгубила елементе руралног и прелази у урбано насеље, али недостаје важан елемент, становници којих је све мање. Викендом у локалну дискотеку „Боки“ долази и до 1.000 младих из добојског региона и то је све што је остало од некадашњих времена.

Дјеце и вјенчања све мање

Мада, у односу на друга села у РС и БиХ, Чечава је ипак „још у игри“… Њени мјештани се труде да побиједе многе проблеме и да варошица постане онаква какву је они замишљају. Пуну живота, радости, дјечјег смијеха…

Међутим, како ствари сада стоје требаће још времена да се то оствари. Чечава је некада имала 3.500 становника, а данас их је за хиљаду мање… У мјесном уреду некада је вјенчавано и по 80 парова, а прошле године је брак склопило само њих 30. У просјеку се рађа око двадесеторо дјеце, што је у односу на број умрлих и исељених, јако мало…

„То је чињеница која мора да забрине све. Дјеце се све мање рађа, јер то показује и да се сваке године уписује све мање првачића. Народ тражи своју срећу даље од Чечаве. Како је некада било живо овдје, види се викендом, када већ у петак на улицама буде већа гужва“, каже Дејан Ковачевић, предсједник Савјета МЗ Чечава.

Школа „Јеврем Станковић“ у Чечави некада је примала у своје окриље преко 1.300 ученика. Школску 2009/2010. завршила су само 302 ученика. Да је број ученика у драстичном паду показује и чињеница да су у задњих пет година затворене подручне школе у Ступи, Планама и Горњој Чечави, гдје је чак прије неколико година изграђен и нови објекат.

Централна школа у приземљу има етно музеј са експонатима које су сакупљали наставници и ученици. Активне су многе секције, а то се види на примјеру многих радова који су изложени на зидовима, а који су дјело ученика.

Учитељ Павле Савковић (77) у Чечави је дочекао панзију. Од када се запослио 1. септембра 1961. године, учио је многе генерације и с колегом Тошом Пејичићем почео први да ради у новоотвореној школској згради давне 1975. године.

Радио сам у старој школи у Горњој Чечави, а онда смо прешли у нову школу. Велики број интелектуалаца изродила је школа у Чечави, а многи су данас расути по свијету, директори предузећа и разни функционери,

каже учитељ Павле.

Чечава је имала јако бурну историју. Кроз село су пролазиле многе војске, свака за собом оставивши дубоке ране које и данас нису зарасле. То потврђује и неколико спомен-обиљежја у центру села. Ту су једни до другог споменици погинулим из Првог и Другог свјетског рата, као и споменик војницима погинулим у задњем рату. Занимљиво је да се скоро један до другог налазе споменици и партизанима и четницима, који су, на супротним странама, дали своје животе у рату.

Ми све жртве цијенимо и полажемо сваке године цвијеће на спомен-плоче свих војника,

каже Ковачевић.

Пропуштајући кроз своје плодне равнице Малу Укрину и Јаворову рјечицу које протичу селом, мјештани Чечаве морају да страхују. Прије четири године задесила их је велика поплава, која је однијела неколико мостова, уништила усјеве и уназадила село бар за неколико година. Али, како кажу, од силе се не може побјећи. Има и већих проблема.

Велика незапосленост

Оно што мучи мјештане Чечаве, и што их дијели од комплетне среће, је велика незапосленост. Једва 50 људи да ради по локалним фирмама, кафанама и трговинама. Млади су незапослени, примања су слаба, а једини начин на који се заради јесу дневнице и сеоски послови, којих има само у сезони… Или оно друго… Отићи из села…

Док једни муку муче с недостатком посла, поједини су спас пронашли одлазећи у иностранство. Тако је у посљедње вријеме око 150 мјештана отишло у Словенију, 70 у Италију, а Чечављана има расутих по цијелом свијету, од Канаде до Аустралије.

Мало је недостајало да се велики проблем незапослености ријеши. Али због непостојања водовода, Чечава је остала без Фабрике сира, која је пребачена у Блатницу.

Управо због недовољног притиска воде, фабрика је изграђена у Блатници. Замислите да је другачија ситуација, колико би то Чечави добро дошло. Али покушавамо да ријешимо проблем водоснабдијевања села,

каже Ковачевић.

Славко Горчинац (46) бави се пољопривредом. Пуно би му значило да има радно мјесто, али овако се сналази како зна и умије. Заселак Плане, у којем је некада било 250 становника, свело се на свега 28 оних најупорнијих. Горчинац сматра да ће село остати пусто.

Слабо се води рачуна о селу. Мој комшија има 20 музних крава, предаје млијеко, али шта ће од тога када му мљекаре остају дужне. Ја сам увијек био за то да се Чечава прогласи општином, али ево видимо да сад и то није битно. Нема људи. Далеко смо и од Теслића и од Добоја, а народа је некада било. Можда би било и сада, ако бисмо били општина. Лакше би се живјело и трошили бисмо своје паре,

каже Славко Горчинац.

Слободан Милетић (24) у Чечаву долази сваког викенда. Ради у Бањалуци, али своме селу се одужио на тај начин што је покренуо 2006. године сајт на коме се сви могу информисати о овом селу.

Сви ми морамо да се одужимо селу одакле потичемо колико се може. Кад би било више слоге и хтијења, вјерујем да би било пуно боље. Чечава је лијепо мјесто у којем има перспективе и чак би могло да буде и општина. Можда би то било и боље,

каже Милетић.

Будућност (не)извјесна

Селу недостају амбуланта и апотека. Доктор долази само два пута седмично и то када заврши с послом у Теслићу.

Веома смо незадовољни јер нам фали доктор. Имамо око 2.300 регистрованих пацијената и то је довољно за отварање апотеке, али о томе се још ништа не зна,

каже Ковачевић.

На путу према старој цркви светог Илије у Чечави, гђе је некада заснована прва школа на овим подручјима, налази се кућа Руже Вуковић (92), најстарије мјештанке Чечаве. Скрхана годинама и изморена животом, Ружа с кћерком Анђом живи у кући без струје. Ово није једини примјер да неко нема струју, јер на периферним дијеловима села има група од седам кућа, које још немају струју.

Ево, синко… Не видим на једно око, стара сам и сваког дана Бога молим да ме узме себи. Не могу више да живим овако. Немамо струје, никаквих примања, једва преживљавамо. Да нема кћерки, зетова и унучади, ко зна како бисмо преживјеле,

каже Ружа.

Ипак ведрог духа, Ружа помоћу штапа изађе пред кућу и размишља како је некада било у Чечави… Сјећа се како су се путем према центру спуштали цуре и момци на игранке. Прије тога неђељом и свецима уз брдо се ишло до старе цркве на молитву. Ђевојке су плеле и преле, прича баба Ружа, а момци су се такмичили… Пјесма се орила из младих грла…

Сада само цвркут птица наруши мир појединих заселака Чечаве, али нема граје као што је некада било.

У кућама је било по десет чланова. Све се радило у слози. Данас је свега мање, и људи и слоге. Ево ја сам остарјела, а нико из општине да ме обиђе да пита имам ли шта јести. Али без обзира на то, Чечаву волим јер је лијепо мјесто,

каже бака Ружа.

Без обзира на све проблеме, осмијех не силази са лица људи у овом теслићком селу. Сви вјерују у боље сутра. На само неколико километара од Чечаве налази се Растушка пећина, која у задње вријеме постаје права туристичка дестинација. Показује се велико интересовање за пољопривреду, а будућност за развој има и сеоски туризам.

Остаје нада да ће у Чечави опет бити живота. То је још живо село, али да је ријешити неке основне инфраструктурне проблеме, пуно би се учинило на томе да мјештани не напуштају село,

рекао је Дејан Ковачевић.

Главна прича прошле седмице била је да је требало да се означи почетак радова на пет и по километара асфалтних путева у селу. Путеви враћају људе… Можда је то прекретница која ће вратити Чечављане на стара огњишта и село учинити веселијим… Још има оних који вјерују да је сигурно тако…

Позиција

Село Чечава је једно од највећих у БиХ. Чињеница да је на 78 квадратних километара имало и до 3.500 становника, показује да је некада све било на њиховој страни, али вјероватно то није искориштено. Колико је село показује и податак да граничи с 11 села из три општине. Граничи на сјеверозападу са селом челиначке општине Горњим Вијачанима и са прњаворским селом Кулаши, на сјевероистоку са селима добојске општине Осрецима, Љебом и Станарима, на истоку са селима теслићке општине Растушом, Укриницом и Осивицом, на југу с Ронковићем и Прибинићем и са Шњеготином Горњом граничи на западу.

Независне новине, 15.08.2010. године

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.