Брђански точак

Из дубине брда хладна вода тече,
крај тога извора сједих свако вече.

Да идем по воду то ми било мило,
са овог извора цијело село пило.

А точак к'о точак дрвени је био,
колико је само воде испратио?

Поред точка увијек причале се шале,
док наточи вода у ампере мале.

Чекајући воду пратили нас свици,
носили смо воду и на обраници.

Извор још постоји хладном водом лије,
нестало је села, нема ко да пије.

Био си нам спас кад' била је суша,
колико си жедних напојио душа.

Кад умор савлада од рада у пољу,
твоје капи освјеже и врате нам вољу.

Ти и сада течеш хладна као прије,
нестало је села нема ко да пије.

Нико да ти сврати да умије лице,
отишао народ, нестале и птице.

Остала је сјета на времена нека,
можда овај извор други народ чека.

Зараста у коров у својој самоћи,
и са зебњом чека да ли ће ко доћи.

Твоје капи бистре, чисте као сузе,
питају се саме, ко нам село узе?

Гдје несташе дјеца, куда народ оде?
Нико да наврати да наточи воде...

Аутор Миливој Томић