Од букве која хода остала само легенда

Милка Проле (37) доселила се у село Прибинић, код Теслића, прије неколико година. Једино што је знала о том питомом селу смјештеном испод планине Борја јесте легенда да је прије прошлог рата у БиХ проходала буква.
Како се тај догађај збио, да ли је заборављен и шта народ мисли о томе увјерила се екипа наших новина која се упутила на лице мјеста.

Село Прибинић удаљено је неколико километара од Теслића. Велико село одувијек су красили вриједни домаћини и гостопримство. Тако је било и пред прошли рат, када су људи из свих крајева тадашње Југославије похитали пут Прибинића да виде чудо.

Туристи долазили свакодневно: Са Бијељских брда у долину дуж више од 300 метара сишла је буква. О том феномену се прочуло надалеко и многи су долазили да виде то чудо.

Једни га приписују божјем дјелу, други природној појави одрона земље, али засигурно је да остаје легенда о букви која хода.

Село Прибинић удаљено је неколико километара од Теслића. Велико село одувијек су красили вриједни домаћини и гостопримство. Тако је било и пред прошли рат, када су људи из свих крајева тадашње Југославије похитали пут Прибинића да виде чудо.

Туристи долазили свакодневно: Са Бијељских брда у долину дуж више од 300 метара сишла је буква. О том феномену се прочуло надалеко и многи су долазили да виде то чудо.

Једни га приписују божјем дјелу, други природној појави одрона земље, али засигурно је да остаје легенда о букви која хода.

„Родила сам се у Крајини и за мене је несхватљиво да народ може да вјерује да буква хода. Али ето, то је била велика атракција и туристи су долазили свакодневно, чак и у аутобусима. Међутим, почетком рата то је све пропало“, каже Милка Проле.

Петар Маркочевић из Булетића, код Теслића, каже да чуо за чудо у сусједном Прибинићу, али да није отишао да га види.

Каже да он ништа не вјерује, истичући да су за њега то будалаштине. Сматра да је сјелина понијела букву и да је то јасно.

„Нисам успио да одем ниједном. А да вам будем искрен, нисам ни хтио. Убрзо је након тог догађаја почео рат, па ето народ мисли да је то можда био предзнак неке несреће. Углавном, било ми је то мало чудно јер сам чуо да је буква путовала одређено вријеме и клизила према ријеци, а да није пала. Једино је то мало чудно“, чуди се Маркочевић.

За разлику од њега, на лицу мјеста је био Мирко Мотичић, који је скептичан да се ради о божјем дјелу. Он сматра да је то ствар природе.

Према његовој тврдњи, вода је изазвала одрон земље, буква је тако кренула и зауставила се у равни крај потока.

„Овај народ вјерује у све, па тако и у ово. Али ето, прошло је неколико година, буква више није у животу, али остала је легенда која ће дуго да живи“, кажер Мотичић.

Занимљиво је да је и Мотичић из Булетића, сусједног села. Кога год смо питали у Булетићу за букву која хода сви су скептично вртјели главом. У Прибинићу је сасвим друга прича.

Буква путовала 300 метара: Скренусмо с пута Бањалука – Теслић у пратњи Наде Поповић (60) и њене унуке Јелене и упутисмо се на лице мјеста. Мук у аутомобилу одаје да се старе успомене враћају. Посебно за Наду. У једном тренутку ипак проговара.

„Сада ћете да видите то чудо. Штета што буква више није у животу. Људска свађа и неслога је уништише. Наводно ју је момак чија је била земља запалио јер су неки били почели наплаћивати улаз у подручје око букве“, сјећа се Нада.

Прелазимо преко рјечице и долазимо до пропланка Јековчина. На удаљености већој од 300 метара налази се велики кратер. Одатле је буква кренула.

Иза себе је оставила другу букву. А биле су једна до друге. То је чудо којем се народ у Прибинићу није могао начудити.

„Најчудније је то што је једна буква отишла, а друга остала. Да је у питању одрон или сјелина отишле би обје. Али овако, народ мисли да је божје чудо. Надалеко се било чуло за то. Људи су долазили са свих страна“, каже Нада.

Догодовштина са буквом сјећа се и Бранка Остојић (38), која се као дијете играла код букава. Недалеко од тог мјеста био је извор с којег су дјеца пила воду. Од ње их, како се присјећа Остојићева, болио стомак.

„Ја нисам видјела, али прича се да је народ који је први отишао на лице мјеста видио и гробове које је открила буква када је подигла земљу. Међутим, од тога сада нема ни трага“, прича Остојићева.

Њена кћерка Јелена (16) од нас је први пут чула за букву која је проходала. Њени јој нису причали јер је она полако потонула у заборав.

На том мјесту никада није била, али сада је пристала да с баком Надом оде да види мјесто о којем се толико причало.

„Нисам се интересовала толико о томе, а вјерујте ми да први пут чујем за то. Пуно година је прошло. Ја се нисам ни била родила када је то било. Рат је био и народ је почео да се бави питањима везаним за живот, тако да се престало говорити о букви“, каже Јелена.

Долазили и из Европе: На самом почетку када се прочуло за феномен, чуђењу многих није било краја. Скоро да нема мјештанина Прибинића и осталих села да није дошао на лице мјеста, а пут мјеста чуда кренули су и многи туристи из сусједних земаља.

Мјештани причају да су аутобуси долазили из Словеније, Хрватске, Србије, али и из неких западноевропских земаља.

Мјештани се само сјећају лијепих дана и нагађају шта би било с буквом и селом да није избио рат. Многи у Прибинићу мисле да би постала права туристичка атракција.

Мирко Ћуканић (50) из тог села не чуди се што су многи туристи похитали ка Прибинићу како би видјели то чудо.

„Одмах након тога отишао сам на лице мјеста. То је божје дјело јер је немогуће да се отиснула сама и да толики терет иде равно до низине, а да не падне. А што је чудно, друга буква је остала на мјесту нетакнута“, каже Ћуканић.

Данас је на мјесту гдје је била буква висока трава. Скоро да се и не примјећује да је прије неколико година ту долазило стотине људи дневно. Поврх тога, Бијелско брдо с којег је буква кренула.

Са сјетом на лицу Нада нам прича да се могло пуно тога урадити да се знало. Људи су се свађали умјесто да се уједине и од букве направе праву атракцију. Нажалост, то је прошло.

„Мислим да се могло више урадити. Требало је оградити простор и буква је могла да буде атракција за туристе. Овако, сада је нема више и народ је сумњичав, посебно када о томе чује први пут. Дође на лице мјеста, букве нема и шта онда? Само се врате“, каже Нада.

Трагом куда је буква „ходала“ остали су брежуљци. Преко брда куда је прошла налази се траг који ће остати још неколико година јер је простор неприступачан за обраду земље.

На брду осамљена стоји још једна буква. Сама већ неколико година. Можда чека оне који би дошли да је посјете. Радо би их питала гдје јој је сестра и када ће се вратити. Али не може.

Нијемо ћути и посматра долину гдје је некада била њена сестра. Више је нема, али остала је легенда о букви која хода.

Поток код којег се буква зауставила можда чува тајну. Видио је све што се догодило.

Видио је и пламен у којем је изгоријела прилика да се за село Прибинић чује још више.

Извор: Независне новине