Двије хумке на Крањском гробљу и данас чувају сјећање на жртве куге

У засеоку Плане, на заравни изнад кућа Ненада и Владе Јотановића, налази се локалитет Крањско гробље. О шумским радницима из Крања и Словеније који су ту, наводно, сахрањени прије два вијека, када је овим крајевима харала куга, прича се преноси генерацијама.

Мјесто је мала зараван, обиљежено само импровизованим дрвеним крстом, на врху брда које дијели слив Мале и Велике Укрине. Најстарији мјештани Плана, међу којима је Владо Јотановић, препричавају да су Словенци страдали у вријеме свјетске епидемије куге, заразне болести која је у то време харала и овим крајевима.

Шуме Јотановића

Крањци су ове имали своје бараке, радилиште, ту су боравили, у теслићким шумама радили по налогу Аустрије и ту се и заразили кугом. На мјесту гдје је сахрањено 30-ак радника сада је шума Владе Јотановића.

Мени су стари причали да је овдје била теренска болница звана „Шпитаљ”, по чему се парцела и сада у грунтовним књигама води као „Шпитаљина”. Овде су Словенци сјекли дугу, храстову отесану даску која се користи за израду буради и бачви – испричао је за Српскаинфо старина Владо Јотановић, посљедњи чувар успомене на Крањце, чије гробље је на његовом имању.

Владо је, заједно с братом и комшијама, заговарао да се такозвано Крањско гробље обиљежи и сачува сјећање на велику заразу која је харала овим крајевима и угасила многе животе.

У епидемији куге, за коју у Чечави нема поузданих података, причају да је, осим локалног становништва, страдао велики број радника из других крајева, међу којима и Крањци, сахрањени у неколико заједничких гробница. И сада се на том мјесту могу разазнати двије хумке.

Владо Јотановић прича да му је отац говорио како је болница запаљена послије помора радника. На мјесту гдје је наводно била болница касније су изоравани разни метални предмети.

Епидемија

Препричава се да је извјесни старац Јоже Појата из Долењске код Новог Места причао да су његови преци били шумски радници у околини Теслића.

Иначе, куга, једна од највећих пошасти у људској историји, проширила се прије више од два вијека и на територију данашње БиХ. Болест се ширила попут шумског пожара, а несрећни људи нису ни стизали да сахрањују преминуле. Полагали су их у заједничке гробнице, а тијела потом посипали кречом.

Куга је у 18. вијеку названа и црна смрт, јер је за само једну ноћ односила читаве породице. О том времену свједоче и гробља у другим мјестима.

Пензионер Момчило Марјановић из Градишке каже да је куга имала катаклизмичне посљедице и у Поткозарју. О томе и сада свједочи Кужје гробље у Кијевцима, настало управо у времену свјетске епидемије куге.

Куга

Куга је и најсмртоноснији нама познати непријатељ који је икада напао људски род, укључујући и човјека самог, будући да је, на пример, Други светски рат имао око 70-85 милиона жртава, бар двоструко мање него куга из 1348. године.

Сматрана је за прождрљиви облак који долази из страног свијета и креће се из једне земље у другу, од обале ка унутрашњости, и од једног града до другог, сијући смрт на своме путу

пише Жан Делимо у славном делу „Страх на Западу“ о рађању страха у касном средњем вијеку, додајући да је куга описивана као јахач Апокалипсе, нови потоп, страшни душманин или врло често, пожар.

Епидемија 1348. је стигла „путем свиле“ из Азије. Према једном тумачењу, куга је била посљедица климатских промена, а према другом, болест је стигла на запад након што су Монголи опустошили Кину и уништили пољопривреду, па су носиоци заразе, пацови, кренули у сеобу ка областима са више хране. Болест се прво проширила данашњом Украјином, заразивши једнако и татарску Златну хорду и Русију, потом се спустила на Крим, одакле се 1347. пренела у многољудни Цариград. Болест се даље ширила на Балкан, да би 1348. стигла у средњевековну Србију, а потом у Дубровник и италијанске градове, где ће однети застрашујући број жртава, вјероватно највећи у Европи. У наредне двије године ће се проширити кроз данашњу Немачку, Француску и Енглеску.

Током куге у 14. вијеку откривен је карантин, као облик борбе против ове заразе. Занимљиво је да се на ову идеју први пут дошло у Дубровнику током заразе 1377. године. Болест је повезивана са најразноврснијим предрасудама, небеским појавама и људским гријеховима, али је подстицала и разне, углавном неуспјешне облике дезинфекције, махом сирћетом. Илустрација је део чувеног бакрореза из 17. вијека која приказује љекара са карактеристичном кожном маском у облику птичјег кљуна.

Куга која је Европом харала 1348-1350. године, била је изузетно смртоносна међу свештеницима. Како наводи шведски историчар Михаил Нурдберг у култној књизи „Динамични средњи вијек“ смртност свештенства је у поређењу са другим популацијама најпоузданије забиљежена и износила је 45 одсто, што значи да је куга убила скоро сваког другог свештеника у Европи.

Свештеници су по природи посла били изложенији зарази од других, држали су бдења и обављали последња помазања, али и обилазили болеснике на самртничкој постељи

пише Нурдберг

Текст дијелом преузет са веб странице srpskainfo.com