Кућански предмети – дрвени предмети

Ведрица: Дрвени суд у коме се у кући држала вода. Израђиван је од јелових дашчица у разним величинама.

Кабо: Дрвени суд за ношење воде. Израђивао се од малих дужица наобручаних дрвеним обручем (расјечен и обрађен штап лијеске). Обично је имао повраз од дрвета који се пребацивао преко обранице приликом ношења воде са извора.

Обраница: Дрвена мотка, мало повијена, са зарезима на крајевима. Дужине око 130—150cm. Служила је за ношење воде или сличног терета на рамену.

Карлица: Дрвена посуда у којој се чувало млијеко. Израђивала се од дужица трешње или липе.

Софра: Округла дрвена плоча, срезана од дебелих тесаних дасака са четири кратка ногара. Служила као сто за јело.

Наћве: Дрвени суд у коме се мијесио (кувао) хљеб. Дубљене су у дрвету меких лишћара.

Чанак: Дрвени суд из кога се јело. Прављен је од дрвета врбе или јове.

Долап: Дрвена сталажа. Стајала или висила у кући и служила за одлагање предмета свакодневне употребе.

Заструг: Мала дрвена посуда са поклопцем званим заклоп. Округлог је облика и запремине око четвртине литре. Дубљена је од дрвета меких лишћара. Заструг су обично користили чобани за ношење од куће млијечне хране (сир и кајмак). На испаши су у заструг музли овце па у свјеже млијеко мрвили (дробили) кукурузу и то јели. Ово чобанско јело звало се умужа.

Преслица: Дрвена направа за предење вуне. Израђивала се од даске лаког дрвета. Дужине је око 1 метра. Један крај је имао проширење око 10cm, са зарезима на које се везивала кудјеља ишчешљане вуне. Дужи крај био је ужи и у виду вретена. Служио је за забадање за појас како би се несметано могло прести идући.

Вретено: Комад дрвета вретенастог облика, дужине око 40cm, а дебљине до 1cm. Користи се за намотавање предива за преслице. Носи се уз преслицу и приликом пређе држи у десној руци и лаганим окретањем међу прстима намотава испредене нити.

Друга: Дрвена направа у облику вретена али дебља и већа. Служила је за предење потке за поњаве и сукно.

Витлић: Дрвена направа у виду крста, равномјерних кракова, цоложена на земљу, на чијим крајевима су верти-кално уграђени клипови око којих се мота предиво. У центру дрвених полуга налази се фиксирана осовина око које се уз помоћ чекрка механизам окреће и предиво са канчела мота на мосур.

Ступа: Дрвена направа за прављење ланених и конопљиних нлакана. Прави се од буковог дрвета. Има двије полуге: једну са жљебовима а другу са зупцима. Полуге су на једном крају спојене осовином, која омогућава покретање горње зупчасте полуге. Покретање се врши ногом.

Трлица: Дрвена полуга са удубљењем кроз средину и металним пожем који се фиксира на једном крају. Лан и конопља се провлаче испод ножа и тако одстрањује поздер (неупотребљиви дио конопљиног стабла).

Ступа за чварог: У округлом комаду дрвета, дугом око пола метра, ископа се кесером или длијетом повеће удубљење. Дрво је обично ширине 30cm. У ископано удубљење стављају се осушене и испржене сјеменке од тикве (шпице), а затим туку дрвеним тучком. Тако се добија уљна маса која се циједи кроз сито. Течно уље које се одваја звало се „чварог“. Користило се за залијевање пита и гибаница након што би се претходно прокувало у води.

Натра: Дрвена направа за ткање. Ручне израде. Састоји се од дрвеног склопа на који се монтирају радни дијелови: стативе (двије), спонке, подложници, вратило, брдило, ните, штап и чунак. Пређа за ткање припрема се тако што се са преслице упреда нит на вретено. Са вретена пређа иде на рашак гдје се праве канчели. На канчелима се броје пасми, на основу којих се одређује ширина ткања. Са рашка пређа иде на витлић, а са витлића помоћу чекрка пређа се мота на мосурове. Мосур се ставља у чунак. На натри су се ткали сукно, поњаве, ћебад, кошуље, прегаче, тканице, торбе и слично.

Парјеница: Од шупљег балвана (што веће дебљине) одреже се комад дужине око једног метра. Затим се шупљина обради. Дрво се постави усправно негдје у близини куће. Када се скупи рубље за прање (рубине) у шупљину се саспе луг а затим наслаже рубље. По рубљу се поново наспе луг и све залије врелом водом. Тако рубље стоји неко вријеме а затим се носи на поток и пере, уз помоћ даске и пратљаче.

Пратљача: Комад дрвета обрађен тако да му је доња површина равна, ширине у пречнику око 25cm, са рукохватом. Њиме се удара по рубљу које се провлачи кроз воду преко даске. Тако се пере и испира.

Воловска кола: Првобитно су прављена само од дрвета. Изради су били вични ријетки мајстори. Први најпознатији колар у Чечави био је Богосав Савковић. Касније су се тим послом бавили Свето Станојевић, звани Шујић и Петар Савић звани Ковач. Основни дијелови кола су: осовине, прагови, расточница, точкови, повозница, рашак, працијеп и јарам. Осовине: Израђивале су се од чврстог (обично брестовог) дрвета. И задња и предња осовина имале су исте димензије и облик. На крајевима су се посебно обликовале као осовине за точкове.

Прагови: Преко осовина су се постављали прагови, који су се на задњу осовину везивали на два мјеста, а за предњу само на средини. Таква веза омогућавала је окретање предњег прага лијево и десно. На крајевима прагова копале су се рупе за вертикално коље којим се осигуравао терет на колима.

Расточница: Дрвена летва дужине око 3 метра која је пролазила кроз средину предње и задње осовине. Осовине су се преко металног клина везале за расточницу. Тако се добијала дужина кола и по расточници се размак осовина могао продужавати и смањивати зависно од потребе.

Точкови: Састојали су се од трупине (тулина), паока и гобеља. Касније се око точка навлачила шина – метални обруч који је требало да смањи хабање дрвета. Трупина је округли дио центра точка, пробушен кроз средину у ширини осовине. На трупину су уграђени паоци (12 ком.), које је на крајевима у круг везивала гобеља. На трупину су касније на обје стране набијане коване карике те и у шупљину убацивао жељезни прстен да би спријечио хабање. Трупина се подмазивала коломашћу.

Повозница: Кроз предњу осовину, на истој удаљености од средине, провлачила су се два јача дрвена комада, која су се напријед сужавала како би могла бити обухваћена расцијепљеним крајем працијепа. На задњем крају повознице су се испод расточнице везале дрвеном летвом. Повознице су механизам за „управљање“ колима.

Рашак: Задња осовина везивала се за расточницу помоћу рашка. Рашак има облик слова V (латинично). Осовина и точкови се постављаjу под правим углом у односу на расточницу. Краци рашка уграђују се у осовину на једнаком растојању од средине осовине.

Працијеп: Дрвени дио који везује повознице са јармом. Обично је дужине око 2,5 метара. У дијелу којем се везује за повознице дрво је расцијепљено. Веза повознице и працијепа успоставља се дрвеним и металним клином. Працијеп се везује за јарам такође дрвеним и металним клином кога зову полцин.

Јарам: Израђује се ручно од чврстог и лаког дрвета. Дио који налијеже воловима на врат посебно се обликује. На крајевима се сврдлом изврте двије рупе на растојању око 25cm кроз које пролази тељиг. Тељиг је дебљи љесков (или од неког другог дрвета) штап савијен у облику латиничног слова U са десним краком мало дужим. На лијевом краку се избуши рупа у коју се, након стављања у јарам, ставља „шпица“ која спречава испадање тељига. Умјесто јарма правиле су се јармице. Умјесто тељига испод се у дужини јарма стављала обична летва, а умјесто тељига четири вертикална штапа.

Дрвени плуг: Старији мјештани и данас памте орање дрвеним плугом. До данас није сачуван ниједан примјерак те важне пољопривредне направе. Дрвени плуг је по механизму сличан касније гвозденом плугу. Састојао се од дрвеног костура званог гредељ на који су постављани: кола, лемеш, даска и цртало.

Кола: На предњи дио гредеља постављала су се два кола од којих је једно ишло браздом а друго неораном површином.

Лемеш: Дрвено рало са једном страном од гвожђа. Цртало: Метални дио који испред лемеша пара површину коју лемеш сијече са доње стране.

Дрвена даска: Одсјечена бразда набацује се на даску са које пада и обично се ручно преврће. Орати је увијек морало више лица. Једно је водило волове, друго притискало цртало, треће држало ручице плуга, а неколико дочекивало и исправљало бразду.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.