О штафети и национализму

Млађи читаоци су вјероватно чули за штафету само у неким спортским дисциплинама; старије генерације се сјећају „праве“ штафете коју су млади широм Југославије носили, да би на Дан Младости, 25. маја, била предана другу Титу на великој свечаности која се одржавала на стадиону ЈНА у Београду. Сваке године штафета је полазила из другог града, а увијек је пролазила кроз сваки градић Југославије. Дан кад је у град долазила штафета био је мали празник: дјеца нису ишла у школу, већ на дочек штафете. У сваком граду једна омладинка или омладинац би били изабрани да изнесу штафету на позорницу и предају је предсједнику Општинске конференције Савеза социјалистичке омладине, који би онда одржао краћи говор. Потом би штафета наставила пут у сљедећи град.

На крају мог трећег разреда у Машинској техничкој школи у Добоју, која је била саставни дио школског центра „23. Август“, омладинска организација школског центра проглашена је за најбољу у цијелој републици Босни и Херцеговини. Због тога су мени, као предсједнику те омладинске организације, додијели част да идућег прољећа, 1976. године, будем задњи носилац штафете у Добоју. У пратњи још једне омладинке и једног омладинца, требао сам претрчати 20-так метара до позорнице, устрчати уз степенице на позорницу и уз кратки поздрав Другу Титу предати штафету предсједнику омладинске организације добојске општине.

У то вријеме то је била велика част. Маса народа се скупи тада у граду; саобраћај се заустави у главној улици и даље до улаза у парк, дуж пута стоје и млади и стари и аплаудирају дјевојкама и младићима који носе штафету и предају је сљедећем носиоцу. На крају се све слије у парк, да виде завршни чин на позорници. Велика свечаност, за коју треба бити и примјерно обучен. Али, ја нисам имао у свом ормару ништа што би одговарало тој пригоди. Имао сам једне фармерке и једне друге панталоне, али ни једне нису биле пригодне за ту свечаност. Код кошуља је избор био такође неприхватљив. Нисам имао новаца да купим нове панталоне, ципеле и кошуљу. Да одем код родитеља у Чечаву и тражим од њих да финанцирају моју свечану одјећу? То није долазило у обзир. Мој отац Бранислав је био велики противник таквих манифестација – и штафете, и дочека Друга Тита кад долази у неки град или се враћа из посјете некој другој држави. Увијек је говорио: „Како може дозволити да толики народ остави посао и издангуби цијели дан само да би пар минута њему пљескали?“ Био сам сигуран да ми не би дао ни динара да потрошим за учешће у тој манифестацији.

Могао сам питати стрица код кога сам становао у Добоју да ми позајми новац. Он би то сигурно учинио, али од те идеје сам одустао. Зашто да се задужим да бих купио одјећу коју ћу тад обући и ко зна кад опет? Дани су пролазили, а ја стојим без рјешења на видику. На крају је дошао и тај дан кад штафета око 11 сати стиже у Добој, а ја нисам још увијек знао шта ћу обући. Изашао сам из стана око 10 сати, обучен као и сваког дана – фармерке, шарена кошуља и тениске. Идем кроз град, народ се већ скупља у парку и дуж Титове улице, глава ми пуца – шта да радим? Одједном ми сину идеја: како би било да ја носим штафету обучен у народну ношњу? То ми се учини као спас, па пожурих ка згради Културно-умјетничког друштва „Исмет Капетановић“, у нади да ће ми тамо моћи помоћи. На моју срећу затекох тамо једног човјека који је моју причу пажљиво саслушао и са осмијехом ми рекао: „Нема проблема, сад ћу ја тебе обући, бићеш лијеп као слика!“ Мало је претурао по ормарима и бирао поједине дијелове ношње, и након десетак минута ја сам био обучен у свечану народну ношњу од главе до пете. Гледао сам се у огледалу и био поносан на себе што сам у задњем тренутку ипак нашао право рјешење: не морам ништа купити, ношњу ћу два сата касније вратити, то ме неће ништа коштати, а изгледаћу супер!

Стигох у парк пола сата прије доласка штафете. Све је већ било спремно; на путу штафете стајали су сваких 20так метара парови – једна омладинка и један омладинац – који ће ју носити, а парк је био пун посматрача. Ја прошетах мало, уживајући у томе што су ме сви знатижељно посматрали; имао сам осјећај да ми се диве. Сретох и предсједника Општинске конференције Савеза социјалистичке омладине, Мустафу Аличића, који ће од мене на позорници примити штафету. Он је био обучен у елегантно одијело с краватом – прави господин. „Може ли овако?“ упитах га након што смо се поздравили. „Може, може – супер!“ рекао је Мустафа и наставио својим путем. Његово одобравање ми је била посљедња потврда да сам учинио добар избор одјеће за ту прилику.

Погледам на сат – још петнаестак минута до доласка штафете – вријеме је да полако кренем ка својој позицији. Уто наиђе предсједник Социјалистичког савеза радног народа (ССРН) Добој (мислим да му је име било Расим, али нисам сасвим сигуран). Прије него што сам стигао да га поздравим, он се издера на мене: „Ко ти је рекао да се тако обучеш? Не можеш тако на позорницу! Одмах да си се пресвукао!“ То дође као гром из ведрог неба: „Али Мустафа је рекао да може овако…“ рекох ја збуњен. „Е ја ти кажем да тако не можеш! Ако тако изађеш, мораћеш сносити све посљедице!“ То рече и оде даље, а ја остадох утучен, као окамењен… У чему је проблем, гдје сам погријешио? О каквим посљедицама је ријеч? Шта сад да радим? Није било времена за разматрање, за тражење разлога и објашњења. Није било ни времена да одем у КУД по своју одјећу. Морам неког замолити да замијенимо одјећу, и то хитно!

Кренем према хотелу „Босна“, рачунајући да бих се тамо могао пресвући. Испред хотела су стајали један дјечак, отприлике мог узраста, и једна дјевојчица, који ће носити штафету до сљедећег пара. Ја приђох том дјечаку и укратко му испричах да се морам пресвући, јер ми не дају да овако изнесем штафету на позорницу, па га замолих да замијенимо одјећу. Он није био одушевљен том идејом, али његов професор из школе, који је све то чуо, брзо га наговори и он пристаде. Отрчасмо до рецепције хотела, опет кратка прича, добисмо кључ једне празне собе, и након пар минута ја сам на себи имао црне панталоне, карирану кошуљу и црне ципеле, а тај дјечак је био у народној ношњи.
Кад смо истрчали из хотела, већ су се чуле сирене у Титовој улици – штафета је била близу. Стигао сам на своју позицију у задњи час – већ је била дигнута узбуна и потрага за мном. Неко ме је усликао како носим штафету; уз мене су једна дјевојка и један војник са цвијећем у рукама. Изнио сам штафету на позорницу, изрецитовао неку кратку поруку вољеном другу Титу, и предао штафету Мустафи. Он је одржао пригодан говор, и тек тада сам могао отрчати до хотела да се поново пресвучем. Одатле сам у народној ношњи отишао до културно-умјетничког друштва, гдје сам коначно поново обукао своје ствари. Захвалио сам се човјеку који ме је обукао, не спомињући проблеме који су ме снашли, и сав збуњен кренуо полако ка стану.

Дуго сам послије тога размишљао о том догађају. Схватио сам само да се ради о национализму: предсједник ССРН је био Муслиман, ја Србин – а којем народу или регији је припадала ношња у коју сам ја био обучен, нисам знао. Ја нисам познавао човјека који је за мене изабрао одјећу, нити знам које је националности он био. Не вјерујем ни да је он знао које сам ја националности – није ме питао, а све и да сам му рекао како се зовем (не сјећам се више), знао би само да нисам Муслиман; Перића има и код Хрвата. Како год окренем, није ми било јасно у чему је био проблем. Ако сам на себи имао српску ношњу, зашто би то неком сметало? Ако сам имао хрватску или муслиманску ношњу, опет не видим у томе никакав проблем: ми комунисти смо се заклињали у братство и јединство, па зашто онда један Србин не би могао да обуче муслиманску или хрватску народну ношњу?

Надао сам се да ће Мустафа, којега сам често сретао на састанцима, некад да ми то појасни. Њему је морало пасти у очи да сам се са штафетом у руци појавио пред њим другачије обучен него што ме је он петнаестак минута раније видио у парку. Међутим, Мустафа није никад ни ријечи о томе са мном проговорио, а срели смо се још много пута. Претпостављам да је предсједник ССРН и њему натрљао нос што ми је рекао да је моја одјећа у реду и да зато није хтио започињати разговор о томе. Ја сам на крају одлучио да шутим и нисам до сада никад ником о томе причао.

То је било први пут да сам ја у Југославији примијетио национализам. Никад ме нико није питао ни за вјеру ни за националну припадност. Забављао сам се с дјевојкама из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Словеније; долазиле су из православних, католичких и муслиманских породица, али то није ни за мене ни за њих био проблем. Међутим, у Шведској сам у љето 1979 поново дошао на удар национализма. Био сам тамо на пракси послије завршене треће године студија и једне вечери сам отишао у ресторан гдје се плесало. Много су ми се свиђале плавокосе Швеђанке, па сам једној згодној пришао и на енглеском језику је позвао да са мном плеше. Прихватила је и све је ишло лијепо, док јој нисам рекао како се зовем (претходно је питала из које државе долазим). Ја сам се запањио кад ме је упитала да ли сам Србин или Хрват! Упитах је откуд она зна да у Југославији има Срба и Хрвата, а она ми одговори: „Знам јер се овдје често дешавају сукоби припадника те двије нације; буде и мртвих.“ Сјетих се да је не тако давно у Штокхолму убијен југословенски амбасадор Владимир Роловић; убица је био хрватске националности. Покушао сам изврдати одговор питањем који су јој дражи, али то је било контрапродуктивно; рекла је да не воли ни једне ни друге – нека се туку у својој држави а не у Шведској. Било ми је јасно да ће то бити посљедњи плес с њом – и тако је и било: кад се пјесма завршила, љубазно се захвалила и вратила се за сто код својих другарица. Тада сам мрзио и Србе и Хрвате: због њиховог препуцавања пропаде ми прилика да се зближим с том дивном Швеђанком, а много ми се свиђала…

Још једанпут сам се сусрео с питањем о вјери и нацији пред крај студија на Машинском факултету у Сарајеву. На састанку организације Савеза комуниста требало је да се бира нови секретар. Дотадашњи је био Србин, и сад је требало да се изабере нови из редова Муслимана. Неко је предложио друга Шаћира (презиме сам заборавио). На питање руководства да ли неко има неки други приједлог или да нешто каже о предложеном кандидату, јави се Шаћир за ријеч. „Ја бих радо прихватио ту одговорност и трудио се да оправдам повјерење, али ако кандидат треба да је Муслиман, онда ја не долазим у обзир, јер ја сам Србин.“ Настала је тишина, мук – ни даха ни од кога… Након неког времена, јави се један радник из Завода за моторна возила: „Дај Шаћире, немој нас сад зајебават – како може бит Шаћир а да није Муслиман?“ Шаћир онда објасни како је он родом из јужне Србије, и како је неко од његових предака прешао са православне на исламску вјеру. Али, остао је Србин, само је промијенио вјеру; и у другим државама, рецимо у Њемачкој, има људи разних вјера али сви су Нијемци, без обзира да ли католици, протестанти, или неке треће вјере. Међу предсједавајућима је настало комешање и дошаптавање; на крају је нађен нови кандидат, „прави“ Муслиман. Али, та прича се ту не завршава: о том случају се и у Централном Комитету Савеза комуниста Босне и Херцеговине расправљало! Како се то завршило, не знам; ја сам убрзо послије тога, у љето 1980. године, дипломирао и отишао с факултета.

Од тада је прошло доста времена. Пропутовао сам свијет уздуж и попријеко и упознао хиљаде људи – и бијелих, и црних, и жутих, и црвених… С некима сам имао посла дуже вријеме, многе бих назвао пријатељима. Кад човјек упозна скоро цијели свијет и схвати да су сличности и заједнички интереси важнији од разлика, постане му јасно колико је бесмислено потенцирати оно мало разлика које су постојале међу народима у Југославији. Да то не води добру показали су резултати рата у коме је погинуло много људи, уништено много добара и већини нанесена велика штета. Ја људе дијелим само на добре и лоше, а и једних и других има свуда.