Чечавске шуме су посјечене, а правда и даље чека: милионска пустош након година још без судског епилога

Оно на шта се у Чечави годинама упозорава данас се може читати и на страницама оптужнице: хиљаде посјечених стабала, милионска штета, изостанак надзора и, према тврдњама тужилаштва, документација којом се покушавало прикрити стварно поријекло бесправно посјеченог дрвета.

Портал „Моја Херцеговина“ објавио је детаље оптужнице против седам лица из Теслића у предмету који обухвата више шумских одјела на подручју радних јединица Чечава и Очауш. Према подацима из оптужнице, штета наведена у седам тачака премашује 1,65 милиона КМ.

За Чечаву је, међутим, ова прича много већа од једног кривичног поступка. Она говори о шуми која је годинама нестајала, институцијама које нису успјеле да је заштите, правосуђу које годинама није дало коначан одговор — али и о нашем односу према јавном добру и људима који у таквом систему стичу моћ и углед.

Чечава у средишту пустошења

Најдраматичнији подаци односе се управо на шумски одјел 141 Радне јединице Чечава.

Према оптужници, ту је бесправно посјечено чак 2.613 храстова, 36 јела и 16 бијелих борова, док је на терену пронађено још 177 отесаних храстових стабала. Штета је процијењена на 635.568 КМ.

Ни ту се прича о Чечави не завршава.

У одјелу 142, према оптужници, бесправно су посјечена 84 храста, један бијели бор и један граб. У одјелу 144 инспекција је евидентирала 2.361 пањ, док је у извођачком пројекту било евидентирано 1.261 дозначено стабло. Чак 580 прегледаних пањева није имало никакву ознаку нити траг дозначног жига или колоброја. Штета у том одјелу процијењена је на 382.543 КМ.

Посебно тежак дио оптужнице односи се на оно што се, према тврдњама тужилаштва, дешавало након откривања незаконите сјече.

Тужилаштво тврди да се покушало документацијом приказати да више од 400 кубних метара храстових сортимената потиче из Очауша, иако су се, према истрази, стварно односили на бесправно посјечена стабла из Чечаве. Наводи се ретроактивно сачињавање документације, а истрага је утврђивала и накнадно постављање шумарских жигова и плочица. Ако се ти наводи докажу пред судом, покушало се избрисати и мјесто одакле је та шума нестала.

Према оптужници Окружног јавног тужилаштва у Добоју, оптужени су Стојан Божић, Зоран Гаврић, Миломир Кршић, Мићко Марковић, Милован Готовац, Младен Маркочевић и Срђан Кљечанин Руфи.

Терете се, у зависности од појединачних тачака оптужнице, за кривична дјела која обухватају злоупотребу положаја, несавјестан рад у служби, незаконито поступање у привредном пословању, спречавање доказивања, фалсификовање или уништавање службене исправе и пустошење шума.

Сви оптужени изјаснили су се да нису криви а важно је нагласити: оптужница није пресуда. Проблем је што се на ту пресуду годинама чека.

Када „украо“ постане комплимент

Постоји, међутим, проблем дубљи и од шумарства, једног јавног предузећа и једног судског предмета.

Живимо у друштву у којем се граница између способности и „сналажљивости“ опасно замаглила.

Човјек који брзо стекне новац, моћ, послове, политички утицај или везе често не мора објашњавати како их је стекао. Довољно је рећи: „Снашао се.“

И то није осуда него комплимент.

Онај ко поштује правила испада наиван. Онај ко их заобиђе постаје способан. Онај ко чува јавно добро је будала, а онај ко од јавног добра направи приватну империју, постаје човјек којем се други диве.

Ту почиње стварна пропаст једног друштва.

Ниједан судски поступак сам по себи не може излијечити такво друштво.

Зато за нас ово не смију бити само кубици, сортименти и новчана штета изражена у маркама. То су шуме у којима су одрастале генерације Чечаваца. Оне штите земљиште и водотоке, обликују крајолик села и представљају природно богатство које нико нема право да потроши за неколико година.

Шуму су одвозили и окупатори. Данас нам окупатор не треба.

Постоји у овој причи једна историјска паралела коју је тешко занемарити.

Чечавске шуме нису први пут изложене великој експлоатацији. Још у вријеме аустроугарске управе шумско богатство овог краја експлоатисано је и одвожено као вриједна сировина.

Неколико деценија касније дошла је нова окупација и нови рат. Током Другог свјетског рата чечавска шума поново је сјечена и одвожена за потребе окупационог система, овога пута уз помоћ домаћих сарадника окупатора.

Двије различите епохе, двије стране власти и исти ресурс — чечавска шума.

А онда је дошло вријеме у којем више нема окупатора.

Нема Беча. Нема Берлина. Нема стране управе којој можемо приписати одговорност за оно што се данас дешава нашим шумама, путевима, потоцима и ријечним коритима.

Имамо своју државу, своје законе, своје шумско газдинство, своју инспекцију, полицију, тужилаштво и судове. Имамо људе из наших крајева који тим системом управљају, људе који у њему раде и локалну заједницу која све то гледа.

Домаће сараднике?

Не можемо без прецизних историјских података мјерити ко је у којем времену посјекао више стабала и направио већу материјалну штету. Али једна разлика је очигледна: Аустроугарска и окупациони систем Другог свјетског рата били су туђи системи. Данашње институције су наше.

Зато је данашња слика можда и најпоразнија.

Од окупатора се није могло очекивати да чечавску шуму чува за нашу дјецу и унуке.

И док један судски поступак тек тражи свој епилог, пустошење природе није стало. Село се празни, становника је све мање, а притисак на оно што остаје иза њих не престаје — на шуму, земљу, путеве, водотоке и друга јавна и природна добра.

У томе је можда најгорча слика данашње Чечаве: Чечава је преживјела царства, окупације, ратове и промјене држава.

Остаје питање хоће ли њена природа преживјети нас.

Комплетну истраживачку причу и детаље оптужнице прочитајте на порталу „Моја Херцеговина“.