Храст достојан историје

У непосредној близини чечавске цркве постојао је храст за који се везују многи важни догађаји из историје села. Због старости заслуживао је посебну заштиту државе. На жалост, Чечавци нису били свјесни његовог значаја и историјске вриједности, па су градитељи приликом посљедњег реновирања цркве испод храста депоновали гомилу пијеска и тако коријен стабла оставили без воде. Горостас се осушио 1993. године.

О храсту је дирљиво и надахнуто писала госпођа Нада Лаушевић у „Политици“ прије неколико година. Текст под истим насловом преносим у цјелини:

„У мом крају, селу Чечави, и данас стоји столетни храст који својом богатом крошњом задивљује сваког посетиоца. Права је реткост не само по изгледу, већ и по својој историји. Његова крошња надмашује висину. У топле летње дане, под њом се одмара и по стотинак мештана.

Интересантна је историја овог „старца“ који расте на Чечавском брду, крај старе Основне школе. Сматра се да је старији од триста година. Под његовом крошњом прорадила је прва школа, не само у овом селу, већ у целој теслићкој општини. Прва слова у овом крају научена су баш под овим храстом у доба аустроугарске анексије. Аустријске власти су одобриле отварање основне школе тек 1886. године. Храст се помиње много раније у једном летопису, још за време Турака. Под њим се скупише стамболије да већају… Тако су називали мештане који су караванским путем ишли у Стамбол, да од султана Абдул Меџида, траже дозволу за подизање богомоље. Кад се вратише са дозволом дванаест стамболија седоше под стари храст и одлучише да прву цркву саграде крај самог храста.

У другом светском рату, приликом бомбардовања партизанске болнице, срушена је и ова црква, али храст је одолео. Он и данас стоји на брду и својом монументалношћу улива снагу посетиоцима.

Мислим да заслужује пажњу друштва, посебно љубитеља природе, и да би га требало заштити као природну и историјску вредност.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.