Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Шумска пруга

Пруга од Теслића до Тединог Хана почела се градити 1914. године, као дио пројекта шумске жељезничке пруге Теслић-Кулаши-КаменицаСњеготина и грађена је током цијелог рата. Требала је бити дуга 61 километар. До 1918. године изграђена је до долине Велике Укрине. Њен пројекат је обухватио и изградњу споредних шумских пруга, али је исход рата прекинуо реализацију пројекта. Тако је експлоатација шумског богатства у сливу Мале Укрине (Јаворове) почела изградњом шумске ускотрачне пруге 1957. године. Од пруге Теслић-Тедин Хан са дванаестог километра започета је те године изградња шумске пруге долином Мале Укрине. Пруга је грађена уз сами ток ријеке у дужини од 13 километара све до извора Бијеле и Црне ријеке. Од главне трасе пруге лијево су се одвајале шумске пруге уз рјечице Јаворову, Трновачу и Липовачу. Пругом је свакодневно саобраћала парна локомотива која је довозила празне и враћала пуне вагоне балвана или цјепаница.

На прузи се десила и једна несрећа када је дошло до исклизнућа локомотиве на једној кривини у Речанима. Том приликом локомотива се преврнула а машиновођа изгубио живот.

Неко вријеме се дрвени угаљ за погон локомотиве правио у Црној Ријеци. Мјесто на коме се „палио угаљ“ данас се зове Угљарница.

Сјечу дрвета вршили су шумски радници, сјекачи, ручним тестерама. Моторне пиле појавиле су се тек 60-тих година. Балвани су извожени из шуме коњима. Ширим потоцима балване су вукла два коња, а оним ужим и низа стране балвани су се „штрафали“ са једним коњем. Исцијепана дрва (цјепаница) изношена су из шуме самарицом. Власници коња, звани „кириџије“, радили су на извозу обично по уговору. Било је људи који су имали по десетак коња у самарици.

Познате кириџије били су Милан Ђукановић, Свето Савић и Милован Гачић. На самар једног коња могло се натоварити око пола кубног метра цјепаница. У сјећању су ми остале слике доласка на лагер натоварених коња, одвезивање конопаца на самарима и падање цјепаница на земљу које су ударале коње. Сви коњи су од тога имали израњаване ноге и изгледали ми јадно и изнурено. Под теретом и од умора коњи су често знали пасти на кољена, након чега је слиједило бјесомучно ударање канџијом. Сјећам се призора када је товар претегао и оборио коња у једној стрмини, након чега се коњ са теретом сурвао у кањон и страдао.

Предузеће за газдовање шумом (ДИШ „БОРЈЕ“) имало је своје властите коње који су били смјештени у коњушници званој штала. Било је око десетак расних коња који су изгледали као грдосије у односу на сеоске коњиће „самараше“. Звали смо их „државни коњи“ и они су се користили за извлачење великих балвана и вучу празних вагона од стоваришта до шумског радилишта. О коњима се бринуо коњушар који је у истој штали спавао. Звао се Војко Лазић и био је родом из Прибинића.

Са изградњом пруге у Јаворовој је изграђен манипулативни центар на мјесту ушћа рјечице Липоваче у Црну Ријеку. У центру су се налазиле управна барака звана манипулација, радничка менза, спаваонице, ковачница, коњушница и трговина. Управна зграда је имала телефонску везу са Теслићем. Трговиница је била смјештена у једном жељезном вагону, а први трговац у трговини био је Лука Ћосић звани Баја. Шеф манипулације био је Богдан Јотановић, а послије њега Милорад Јотановић. Експлоатација шуме је прекинута 1967. године када је демонтирана и пруга. Трасом пруге остао је пут који се и данас користи.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.