Ђурђев поток – прва ковачница

Један од првих и важних заната којим су се Чечавци почели бавити јесте ковачки. Први ковачи за које се зна били су самоуки. Међутим, није јасно како су и на који начин долазили до неопходног ковачког алата. Вјероватно су постојале трговачке везе са тада развијенијим насељима у околини.

Тврди се да је први познати ковач у Чечави био Јово Перић, син Аћима, а отац Душана и Обрада Перића. У његовој ковачници ковале су се сјекире, вериге, клинови, саџаци, ожези, маше и други предмети. Јово је у својој ковачници правио багламе и браву за цркву. Причају да је једини знао да прави сврдлове. Дијелови ковачког алата и данас постоје у породицама његових потомака.

Мало ко из породице Перића зна да је њихов далеки предак по имену Ђурађ такође био ковач. У то вријеме Перићи су насељавали локалитет Амбаришта (испод Дреноваче). Ђурађ је имао ковачницу недалеко од куће Влајка Пејичића, на мјесту које се данас зове Ђурђев поток. У близини се налазио и извор који се звао Ђурђева вода. На мјесту гдје је била ковачница налазе се велике наслаге ковачког отпада (леса). Дејан Пејичић се сјећа да је као младић ископавао из земље лес и возио га на своју оближњу њиву и да је том приликом пронашао ковачка клијешта, добро нагрижена зубом времена, и више кованих предмета. Будући да је и сам био ковач, били су му добро познати предмети које је пронашао. Он памти и приче најстаријих Томића да је на том мјесту била ковачница Ђурђа Перића.

Перићи памте причу да су првобитно живјели на Амбаришту синови Аћима (Јоакима) Вукелића, Перо и Томо. По њима су се Томини потомци прозвали Томићи, а Перини потомци – Перићи. Са Амбаришта Перићи бјеже дубље у шуму (од турских зулума) и настањују се на Боровитој Луци (близу Цвијића). Дубоко у шуми није било лако доћи до обрадиве земље, па се породица враћа на мјесто гдје и данас живе и на неколико искрчених пропланака (крчевина) подижу колибе и остају да живе до данас.

У Перићима данас живе четири породице: Бранислава, Недељка, Мирка, Живка и Винке Перић.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.