До Солуна и Марсеја

Јаков Петковић се родио у Чечави 1889. Основну школу је завршио у Чечави. По препоруци попа Јеврема Станковића, као даровит ученик, одлази на школовање као „Привредник“ питомац 30. 12. 1905. године. Шегртује код Стеве Остојића, трговца мјешовите робе у Прњавору.

У биографији, која је објављена у књизи „Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“, аутора Томислава Влаховића (Београд, 1979), стоји: „Школско образовање Јаков је стекао у Чечави, Босанском Прњавору и Будимпешти. У Србији, у Нишу, боравио је као трговачки помоћник и одатле кренуо у поменуте ратове.

Када је почео Први светски рат Јаков се налазио у Босни код родитеља и одмах се, иако уз велике тешкоће, пребацио у Србију. Као добровољац ступа у српску војску и био је припадник познате Дринске дивизије. Пролази кроз све најтеже борбе на Церу, Колубари и на Дрини, где је рањен. Повлачио се са српском војском кроз завејане албанске планине и после напорног марша бродом је стигао на Крф.

Са реорганизованом Дринском дивизијом пролази кроз најтеже борбе као резервни пешадијски поднаредник. Капетан Костић у једној дописници назива Јакова Петковића и његове другове: Ацу, Вељка, Ћука Сарића, Љубомира и Драгог неуморним јунацима. У тим борбама и на том фронту Јаков Петковић на положају постаје носилац Ордена Карађорђеве звезде са мачевима. На Леринском пољу 4. августа, код Екнисуа 31. августа, на челу свог вода 7. августа, и 17. септембра на Кајмакчалану 1916. године храбрим држањем и вештим командовањем наноси непријатељу доста губитака. При нападу на Бели камен 14. новембра 1916. године, рањен, својим војницима је рекао: „Извршите задатак а онда ћете мене изнети.“ Тада је на предлог познатог команданта Дринске дивизије пуковника Крсте Смиљанића од француске команде добио Ратни крст.

После рањавања Јаков одлази из Солуна на опоравак у Марсељ. Постоји сачувана фотографија из болнице у Марсељу и са опоравка у Тунису и Бизерти. Када се опоравио поново се појавио на солунском фронту.

Са Дринском дивизијом прошао је цео ратни пут и из података о тој дивизији види се да је марта 1918. године био наредник Треће чете Трећег батаљона, али не и којег пука. Учествовао је у пробоју солунског фронта а демобилисан је тек 1920. године у чину поручника.

Јаков је живео и радио у Теслићу као службеник у Дестилацији дрвета. У Другом светском рату као резервиста у 52. години мобилисан је 1941. године. Заробљен је и усташе су уништиле његове повеље о одликовањима и остала документа из Првог светског рата, а остала одликовања сакрила је његова супруга Зорица и код ње се и сада налазе.

Као ратни заробљеник Јаков је био у њемачким логорима малтретиран и прогањан, посебно због тога што је непријатељу било добро познато да је као ратни добровољац са српском војском, против њих и њихових савезника ратовао пуних шест година. Јаков се у Теслић вратио чим је ослобођен од стране савезничке армије 1945. године и поново је радио у Дестилацији дрвета до смрти 1951. године.

За ратне заслуге Јаков је одликован Сребрним војничким орденом, Карађорђевом звездом са мачевима, Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“, француским Ратним крстом и свим српским споменицама из ратова од 1912–1918. године.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.