Хајдучке приче из Чечаве

Једном дојдоше хајдуци из Осредка у по бела дана у Медаково да оробе Ширбеговића чардак. Код куће затекоше само једну младу жену с дјететом. Кад се харамбаша појави пред женом и дјететом, дијете ће упитат: „Мама, ко је ово?“ – Дајџа, сине! Одговори жена. Харамбаши се то допаде, богато дарива дијете и одведе дружину не оробивши чардак. Отада хајдуци нису више никад навраћали у Медаково.

– Хамза Ширбеговић, Тешањ

Догађај је, по свему судећи, истинит.

Пред крај турске и почетком аустро угарске владавине у околним селима (Осредку, Витковцима, Осињи и Детлаку) учестала је хајдучија. Најчешћа мета били су агински и беговски чардаци и имовина. Као хајдуци помињу се Милић-харамбаша, Нинко (Никола Арсенић), Јеврем Станковић, Распоп Клиндо и други.[1]

Планина Борја је у прошлости била дом хајдука који су се на друмовима обрачунавали са Турским трговцима штитећи сиромашне. Најпознатији хајдук на овим просторима био је хајдук Коста којег кроз вијекове прати прича о томе како је натјерао Турке да са подручја Врбањаца пренесу седру за поправак манастира Липље. Љети су хајдуци боравили по шумама док су зиме презимљавали код јатака. Јатаци су давали хајдуцима уточисте преко зиме, а за узврат су добијали заштиту од стране хајдука. “Ђурђевдан хајдучки састанак, Митровдан хајдучки растанак.“ Хајдуци су се организовали у хајдучке дружине на чијем се челу налазио харамбаша који је био биран због изузетних физичких способности, искуства и промућурности.[2]

Великим потјерама Турака посебно су се супростављали хајдуци Јаворове чији je харамбаша био неки Станко – Станкеља и Пајун за које се вјерује да су родом из Чечаве. Покривали су широк простор, a право и стално сједиште им je био Хајдучки Бријег, Шутина Koca, Табански Поток и Ђериновац. По предању на овим просторима имали су земунице модерно уређене као праве спаваонице, али и друге објекте за храну, злато и џебану. Ко je желио с миром проћи морао je да поштује утврђена правила ћутања, пa je пo томе једно брдо и назвао Шутина коса. Ђериновац je назван no неком Ђери – старом хајдучком харамбаши који je ту најчешће био са својом дружином и направио лијепу воду за пиће да такве у далеко нема укусније и здравије. Хајдучки Бријег je прозван простор на коме су били хајдучки објекти. Табански Поток био je одређен за извршење казне батињањем no табанима. Кривци су хватани и довођени на то мјесто, ту им je суђено и казна извршавана помоћу примитивно израђених направа. У менгеле углавили би ноге и руке кажњеника, испрашили изречени број батина и у памет вратили оне који су заборавили хајдучки ред и закон. Батине су најчешће примали турски шпијуни, сарадници, зле субаше, десетари и дуги језици, али и шкртице које су избјегавале обавезе према хајдуцима.[3]

Од хајдука, који су били у овој околици, на гласу као јунак био је Репанчић, који је намирио самих девет амета, осим других, и који је ранио Чабру буљубашу. Но исти га је Чабро посјекао и главу његову мртву пољубио, говорећи: „Хвала богу, кад од јунака погибох,“ па одмах и Чабро сконча свој живот. Још бијаше на гласу Инђо, који је много година хајдуковао, и послије отишао у Србију и мирно живио до смрти. Па и ови: Лексо, Маринко, Јовица, Кићо, Милић, Икић, Симо Крајишник, и Ристо Јекмечић.[4]

Свето Продић се сјећао и дједове приче о хапшењу неког хајдука, његовом спровођењу у Травник и бјекству из затвора. Наводно, Турци су везаног хајдука предали Сими Продићу и извјесном Сими Ђукановићу да га спроведу у Травник у затвор. Симо Продић је уживао повјерење Турака, као честит и поштен домаћин, а Симо Ђукановић је важио за храброг и брзог човјека, коме никада нико није могао побјећи. Причало се да није било овце или јагњета у стаду које он није могао стићи и ухватити. 
Путујући пјешке за Травник и одмарајући се на уобичајеном мјесту, везани хајдук је замолио да га Симо одвеже, говорећи да он од њих неће побјећи, јер зна да би због њега они изгубили главу, да ће он ићи с њима, али да ће свеједно стићи у Чечаву прије њих. Кад су га везаног довели у Травник и предали властима, Турци су га преузели говорећи му: „Несретни сине, ти ћеш срушити Турско царство. Зашто ниси честит као ова двојица.“ 
Турци су Симу Продића и Симу Ђукановића смјестили на спавање у близини тамничких просторија, па их је ноћу пробудила вика и галама Турака. Ослушкујући разговор, закључили су да је хајдук побјегао. Сутрадан су сазнали да је заиста умакао стражарима кроз ноге док су га водили у тамницу. Кад су се вратили у Чечаву, чули су да је он већ стигао.[5]

У Планама, недалеко од куће Јотановића, налази се мјесто које и данас мјештани зову Јованов гроб.
Према предању, Јован је са својим синовцем Митром (Милинков стричевић) отјерао свиње на пијацу у Бању Луку, у намјери да их прода и купи „подмиру“ за кућу. Свиње нису продали па су у повратку, дошавши у шуму Јаворова, свиње оставили у шуми, а они продужили кући. Свиње су у то вријеме мјештани од кућа нагонили у оближње храстове шуме гдје су се у чопорима задржавале све до зимског периода, саме проналазећи храну. Сазнавши да је Јован са синовцем отишао да прода свиње (сумња се да их је обавијестио неко од комшија), хајдуци одлуче да направе засједу и отму им новац или купљену робу. Сачекавши их на мјесту које се данас зове Јованов гроб, и видећи да не гоне свиње, закључе да су продајом зарадили паре, изађу пред њих и затраже да им предају новце. Нису им повјеровали да свиње нису продали, па су их обојицу тукли. Јована су ударајући убили, а Митар се од удараца онесвјестио. Мислећи да су оба мртви, хајдуци оду, а Митар дође себи и довуче се до куће, те исприча шта се десило. Јована сахране на мјесту гдје је убијен и од тада то мјесто зову Јованов гроб.[6]

[1] Момчило Спасојевић, Легенде Поусорја, стр 72.
[2] hajduckevode.biz
[3] Бошко Н. Петровић, Тајне око Тајна, стр 45, 46.
[4] Јеврем Станковић, Босанска вила, 16.01.1887. г.
[5] Бранко Перић, Чечава – село у Републици Српској, стр 79
[6] -//- стр 74