Народно стваралаштво у Чечави

Народне игре

Народне игре су у Чечави последњих година готово нестале. Ријетки су скупови на којима се поведе коло и запјева нека од старих пјесама. Старији нараштаји се ријетко окупљају, а млади су потпуно изгубили везу са фолклорном традицијом. Са престанком рада Културноумјетничког друштва престало је и интересовање младих за изворни фолклор.

Све до краја шездесетих година Чечава је била позната по народним играма које су се разликовале од игара сусједних крајева. Оне су углавном биле донесене из Србије. По мишљењу етнолога који су се бавили проучавањем фолклора теслићког краја све игре носе карактер игара панонске кореографске области.

У Чечави су се најчешће играли Бруђа, Кукуњешће, Циганкуша, Мацино коло, Ђачко коло, Четверац и Жикино коло. Бруђа је била почетна игра и састојала се из два дијела: први је уз домаћу пјесму, са лаганим корачањем у једном смјеру, а други уз свирку са живахним играњем (цупкавим, трескавим). Све игре се изводе уз пратњу свирача на тамбури или виолини (понекад оба инструмента заједно). Ријетко се играло уз свирку двојнице (свирале) или фруле.

Коло би почињао тамбураш са свирком. Око њега би се играчи хватали за руке да би се на крају круг затворио око свирача. Нови играчи су улазили у коло тако што су прекидали коло, хватајући се до оних уз које су жељели да играју. Тамбураш би ходао у кругу кола, прилазећи час једној час другој страни. Пјевало се у самом колу, након престанка игре и преласка на обичан ход. Обично је послије сваке игре долазила пјесма. Пјевало се увијек у дуету уз често натпјевавање младића и дјевојака.

По кореографском саставу игре су једноставније технике, у ниским корацима, који су некад као докораци, и привлачењем друге ноге, као кораци са двоструким цупкањем петама након привлачења, некад као трокораци, кратки (у мјесту или у малом кретању), некад као полутрчећи, еластични или комбиновани са поскочним корацима, са одизањем слободне ноге ниско у ваздуху. Уз кораке су некад видни таласи – вибрације тијелом, условљени техником корака, уз опуштено држање тијела, па су понекад ситни, некад осредњи. Све су ведрог стила. У одушевљеном игрању и већој разиграности коловође понекад други играчи подврискују и тиме појачавају интензитет играња и осталих у колу

Бећарске пјесме

Бећарима су Чечавци звали момке стасале за женидбу који су се на масовним окупљањима истицали стасом, пјесмом и гласом. Они су ноћу обилазили прела, стизали у сусједна села, били неуморни у игри и пјесми и запињали за око многим дјевојкама. Њихове пјесме су шаљиве досјетке на теме из свакодневног живота. Смишљали су их сами у слободно вријеме или су једноставно испливале у тренуцима надахнућа. Сваки заселак имао је свој пјевачки бећарски тандем па су се често пута натпјевавали, доказујући тако своје стваралачке и гласовне могућности. У тим натпјевавањима сијевнула би понекад и нека жаока у виду алузије на рачун друге стране и ето повода за одмјеравање снаге. Оваква јуначења била су све до шесдесетих година саставни дио сеоског фолклора. Готово да није било народног збора и игранке на којима није било туче између бећарских група. Тукли су се Речани и Станојевићи, Планчани са Гајчанима, Локвари са Речанима… Ломило се коље на оградама, тукло камењем, разбијеле о главу шаргије. Понекад је знао да сијевне нож. Обичај је био да се туча започиње прекидањем кола и разбијањем шаргије. Народ би се тада склонио украј, а на игралиште утрчавали разуздани младићи жељни борбе. Битка се завршавала бјежанијом слабијих и коло са пјесмом се настављало као да ништа није било. Батине су се дуго памтиле и биле повод за нове битке.

Дјевојачки пјеснички израз везивао се искључиво за љубав и љубавне поруке („Дођи драги…“, „Волим дику…“). Ријетко би се нашле слободније дјевојке да одговоре бећарима:

Ко је мене волио малену, 
отиш’о је за гору зелену. 

Љуб’ ме, дико, још ме није нико, 
само нана кад сам била мала. 

Јаранице, твој ме лола воли, 
мене воли, тебе срце боли. 

Дођи, драги, дођи моја плиско, 
па ћеш добит’ оно што си иско. 

Бећарско пјесничко стваралаштво је тематски обимније, слободније и ведрије. Параболе духовитог и језгровитог исказа крију искричав дух и успијевају да насмију до суза.

Из књиге ”Чечава – село у Републици Српској” аутора Бранка Перића.