Skip to content Skip to left sidebar Skip to footer

Село Растушa – цртице из прошлости 2: Историја једне школе

Прва школа у Растуши / Фотографија из 1966. г. / Приватна архива

Серијал „Село Растушa – цртице из прошлости”, који ће изаћи у неколико наставака, представља покушај да се прикупи и отргне од заборава што више података о овом селу. Овако богато штиво не би био могућe без несебичне помоћи многих растушана који нису штедјели вријеме и труд да се распитају, фотографишу и доставе драгоцјене информације. Овом приликом им се од срца захваљујем.

Када говоримо о првој школи, не реферишемо се на прво описмењавање мјештана Растуше. Они су засигурно до изградње своје школе знање стицали на другим локацијама у селу и похађали школу у другим мјестима попут Чечаве, Станара, Тешња или Теслића. Овај текст обухвата само период од градње прве савремене школе па до њеног затварања.

Прва основна школа у Растуши је изграђена и пуштена у рад 1947. године. Налазила се пар корака од мјеста на коме је школа данас, на платоу брда Калаура које чини административни центар села. По предању старих, школа је подигнута на земљи Косте Марковића, сеоског кнеза који је земљу поклонио за ту намјену. У њој се одвијала настава од првог до четвртог разреда.

У новоизграђену школу ишли су и ђаци из Чечаве којима је она била ближа од оне у Горњој Чечави. Радило се о засеоцима који гравитирају у сливу ријеке Укрине, од Девића па узводно све до Лукића. На брву у Илинчиће, по ђаке су знали одлазити и из школе испраћати учитељи, а да је Укрина била опасна показао је случај пада са Илинчића брве Мирка Ковачевића, одраслог мјештанина који се у њој утопио негдје иза Другог свјетског рата.

Први учитељ у школи у Растуши био је Микета Микетић звани Црногорац, а полазници у први разред су били старосне разлике и по шест година. Послије Микете на мјесто учитеља долази учитељ чије име нисам успио сазнати. Сјећа га се Раде Суботић, старац који са својих осамдесет и кусур година још увијек памти када је као дијете свједочио како учитељ обједује код његове мајке Дује и тражи десет јаја за један оброк. Након њега долази извјесна Асика, затим Ивка и Даница Васић које уче генерацију 1951. годишта. Након њих у Растушу стиже учитељица Сија из Теслића и Стојанка Јотановић из Чечаве. Оне ће учити први разред – генерацију 1953. годишта. Стојанка је учила ђаке у периоду 1960-1964. године а Сија у периоду 1960-1666. године. Умјесто Стојанке долази Боса, која не задржавајући се дуго прелази у школу на Мемић Брдо. У растуши накратко ђаке уче извјесна Биба и Новак Перовић, који се након женидбе са Милком Суботић 1966. године заједно са супругом одлази у родну Црну Гору.

Како бих употпунио ове подтке, у неколико наврата сам писао Основној школи у Чечави, међутим одговор од њих никада нисам добио. Чуо сам да ово није само случај са мном, него да је школа у Чечави иначе ”тешка” за сарадњу.

У јесен 1966. године из школе у Иванчићима у Растушу стижу учитељи Алма и Новица Стојановић, млади пар који ће у школи провести читав свој радни вијек а у Растуши остатак свог живота, оставивши у њој неизбрисив траг. Прича о њиховом доласку је прича о забрањеној љубави, тајном браку и трагању за уточиштем. Наиме, због своје вјере Новица Алмину руку од Мехмедалије Спахића, који је имао пет кћерки, није могао испросити, али се са тим није мирио. Сјео је у воз и поред себе ставио бицикли а пруга га је довела у Драгаловце, а затим уски пакадамски пут у села подно Теслића. Терен опасан брдима и непрегледном шумом је обећавао сигурност а онда је сазнао и да су школе у Растуши и Младиковинама слободне. Није губио вријеме, вратио се у Иванчиће, узео Алму за руку и на Илиџи се са њом тајно вјенчао. Био је то 10. август а киша која је падала тај дан омогућила је Алми да се извуче од сеоских обавеза и из куће под изговором да иде вратити књиге у библиотеку у Сарајево. Већ други дан су заједно стигли у Растушу. Потрага за одбјеглим паром је одмах започета а Мехмедалија их је у Растуши упратио тек седам година послије. Тада је било касно за предузимање било какве акције а Новица је убрзо постао омиљени зетСпахића.

По доласку у школи их је дочекало 140 ученика па су били приморани рад организовати у три смјене. У испомоћ им 1972. године из матичне школе долазе Загорка Ђекић и Видојка Крунић. У одјељенима је било по четрдесет ученика, у школу су долазили боси. Није било вашљивости али су учитељи држали течајеве из хигијене и за ђаке и за одрасле. Кроз свој плодоносни радни вијек су извели преко три хиљаде ученика.

Учитељица Алма, дјевојачко Спахић, била је родом из Иванчића, села удаљеног од Сарајева тридесет километара према Олову. Новица, ратно сироче из села Булози код Рогатице, је имао доста тежак животни пут, растао је по домовима за ратну сирочад.

Млади учитељи су по доласку у Растушу становали на спрату основне школе, у њој 1968. године стекли кћерку Наташу и ту остали до разорног земљотреса, након чега су били приморани потражити нови смјештај. У своју кућу их прима Раде Суботић, ту 1972. године стичу сина Славишу и остају све до изградње нове школе у коју се усељавају.

Иако изграђена од чврстих материјала, прва школа није одољела земљотресу који је погодио и девастирао Бања Луку 27. октобра 1969. године, те заједно са 266 других школских објеката бива оштећена и затворена за ђаке.

Убрзо након тог догађаја се појавила иницијатива за градњу нове школске зграде а план је био да се она због економских оскудица изгради од дрвета, односно да буде монтажног типа као она на Укриници, на шта учитељ Новица Стојановић са ђацима никако није пристајао.

Ако се отпочнне градња ”папирне” школе, све што ви по дану саградите, ја ћу са ђацима ноћу срушити.

– категоричан је био учитељ

Прича се да је на једном од састанака био толико изреволтиран да је предсједнику општине Расиму Галијашевићу, који је дошао да међу сељанима лобира за монтажну школу, опсовао ”балинску мајку”, што је одјекнуло у селу јер Новица није био човјек од кога се тако нешто очекивало, али ни држава у којој се такво нешто смјело рећи. На послијетку труд је уродио плодом и приступило изградњи зидане школе од чврстог материјала. Темељ је положен у близини старе школе која је постепено рушена а цигла и други корисни материјал је уграђиван у нову. Школа је завршена и пуштена у рад 1973. године. Ђаци су у периоду од четири године без школе, знање стицали у згради продавнице која се налазила одмах поред.

Новица је у Одбранбено-отаџбински рат ушао као одликовани Резервни официр оружаних снага Југославије. Након завршетка рата се враћа у школу у којој остаје до 2000. године, након чега одлази у Бања Луку на мјесто савјетника у Министарство за питања бораца, жртава рата и рада. Пензионисан је 2000. године.

У Илинчиће у кућу сина се селе 2000. године. Новица умире 26. јануара 2008. у 68. години живота а Алма 6. децембра 2014. године у 69. години живота. Сахрањени су на гробљу на Калаури.

Добитници су Златне плакете Заједнице за основно образовање Теслић за допринос развоју школства.

Учитељица Наташа Стојановић-Мастиловић се мајци Алми у школи придружује у фебруару 1996. године. Након Алминог одласка у пензију 2005. године, Наташа остаје једини учитељ до затварања школе 2011. године.

Подручна школа „Јеврем Станковић“ у Растуши је затворена почетком школске 2011/12. године. Парадоксално звучи да су у школској 2003/04. години у подрчну школу у Растуши уписана три ученика, а те исте године у италијанском граду Вићенци уписан је 21 ученик који је рођен у Растуши или су му родитељи из Растуше.

Школа у Растуши данас

Поред учитеља, школа је запошљавала и једног подворника (чистача). Овај посао су увијек обављали домаћи мјештани. Мара Суботић, Стојан Илинчић и касније Мирка Суботић су били неки од подворника. У старости баба Мара је причала да је једном седмично ишла пјешке у Теслић да учитељима купи новине.

Приликом изградње прве школе подигнута је и мала помоћна зграда поред. Прича се да ју је у камену зидао неки Далматинац без трунка цемента. У њој је кувана бијела кава за ђаке, а млијеко у праху два пута седмично на коњу из Теслића је доносио Момчило Игњић из Чечаве. Послије задњег рата је служила као шупа за дрва. Зграда је још у животу и у добром стању.

У дворишту школе је иза Другог свјетског рата подигнут зидани споменик са двије спомен-плоче борцима и жртвама фашизма. Како је споменик почео пропадати, мјештани су осамдесетих година подигли нови са спомен-плочом на споменичком комплексу на Калаури и на њега преписали имена са старог.

Данас постоје планови да се стари споменик у дворишту основне школе обнови како би се конзервирало и сачувало ово историјско наслијеђе. Занимљиво је додати да је нови споменик након изградње био у бојама југословенске заставе, да би га касније непознати починиоци префарбали у боје српске тробојке.

Повезани текстови серијала

0 Коментарa

Још нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.