Село Растушa – цртице из прошлости 4: Црква

Серијал „Село Растушa – цртице из прошлости”, који ће изаћи у неколико наставака, представља покушај да се прикупи и отргне од заборава што више података о овом селу. Овако богато штиво не би био могућe без несебичне помоћи многих Растушана који нису штедјели вријеме и труд да се распитају, фотографишу и доставе драгоцјене информације. Овом приликом им се од срца захваљујем.

Најстарији запис о цркви у Растуши сам пронашао у тексту свештеника Јеврема Станковића објављеном 16. јануара 1887. године у часопису „Босанска вила“, у коме пише о траговима цркве на истоименом локалитету недалеко од пећине.

У селу Растуши, близу Чечаве, има мјесто, које се зове Црква; и ту, кажу, да је црква била, и налазили су људи кандила, чирака, што каквих ситних ствари и један мален крст од срме. Кажу, да је била зидана црква, па је од тога камена некакав Турчин Рњић био начинио кулу, али је и она остала пуста, пак су је сељани из села Растуше развалили и од ње камен однијели, те позидали магазе у кућама. И сада се зна, гдје је била та кулина, па има и сад доста камена отесана, а тај је камен већином све бијели љутац мрамор. 

– забиљежио је свештеник Јеврем

По Шематизму митрополије дабробосанске из 1882. године, Растуша и Укриница су биле у саставу Парохије горњо-радњанске. Тада је службовао свештеник Јово Квргић. Од 1895. године села су припојена Парохији чечавској. Црквена општина и Парохија растушка основане су 15. новембра 1981. године. Поред Растуше, Црквену општину сачињавали су још Укриница, Љеб и Чечавска Ступа. Децембра мјесеца 2000. године из састава Парохије излазе Осретци, Љеб и Драгаловци. Потом и Растушка Ступа излази из састава Парохије растушке и бива припојена Осредачкој парохији.

Првобитну улогу цркве по оснивању парохије 1981. године, имала је капела уређена у приземљу новоизграђеног парохијског дома, освећена 14. октобра 1989. године од Епископа зворничко-тузланског Василија. Градња храма димензија 20×13,5 метара посвећеног Покрову Пресвете Богородице започела је 10. марта 1998. године у близини парохијског дома на земљи Ђукића поред ријеке Укрине, недалеко од административног центра Чечаве.

Пројекат храма израђен је у пројектном бироу „Семберија-пројект“ из Бијељине. Након завршених радова храм је освештао Епископ Василије на празник Покрова Пресвете Богородице – слава храма, 14. октобра 2010. године. Иконостас у дуборезу од храстовине израдио је Витомир Марковић из Укринице. Иконе на иконостасу живописао је Петар Билић из Београда. Храм живопише Дарко Живковић из Крагујевца.

Занимљиво је да се црква почела користити много прије њеног завршетка. У недовршеном храму је већ у фебруару 2003. године обављено прво крштење, када је тромјесечно дијете Стефан Поповић крштен док је температура у просторији износила 15 степени испод нуле. Прво вјенчање је обављено 8. марта исте године, када су брак склопили Славољуб Петровић и Недељка Борић из Теслића.

Мјесто „Црква” на које се реферисао Јеврем Станковић мјештани Растуше данас зову Црквином. Земља је у посједу Суботић Петра, сина Вељке. Петар тренутно живи у Америци. На питање зашто црква није подигнута на том локалитету, мјештани немају конкретан одговор. Кажу да је било разговора са археолозима приликом истраживања пећине 2012. године да се и тај локалитет истражи, међутим, након смјене власти на октобарским изборима исте године, идеја је, како кажу, пропала.

Археолошки лексикон Босне и Херцеговине биљежи да је Црквина (Мрамор) у Растуши налазиште са темељима зидова, вјероватно, цркве с полукружном апсидом, оријентисаном у правцу запад-исток.¹

Постоји једна легенда по којој су мјештани на том локалитету почели зидати камену цркву да би им потом један човјек рекао да ту црква никада неће зазвонити. Једне ноћи из правца Црквине зачула су се звона а ујутру када се народ пробудио и неимари дошли на посао, имали су шта и да виде – све што су до тада направили је било порушено. Разбацано камење свуда унаоколо и данас подсјећа на тај догађај. Кажу да добије упалу крајника свако ко се са оближњег извора напије воде, а само храбри су се у то и увјерили.

Парох Недељко Пришић се једне прилике жалио да је првобитно био покушај да се црква изгради на Калаури, али до тога није дошло јер се није могао обезбиједити плац за ту намјену. Каже да је тако због „црвених” и оних који не мисле добро цркви и српском роду. Мјештани потврђују да је било разговора о градњи храма на Калаури, али да они нису уродили плодом. Земљиште на коме се данас налази парохијски дом је купљен а дио земље на коме је подигнут храм, је дијелом купљен а дио је поклон Росе Ђукић.

Иначе протојереј-ставрофор Недељко Пришић, парох растушки, у парохији је од њеног оснивања. Родом је из Лопара, отац је двије кћерке и сина.

Гробља

Најстарије гробље у Растуши је Дакића гробље у засеоку Горња Паланка. На њему се налазе два споменика клесана од камена у облику гроба. Испод овог гробља 2004. године је основано ново ради проширења капацитета. Гробље Кончин пањ у Ријеци је основано 1992. године а први покојник сахрањен у овом гробљу је Ђорђо Богданић. Поред ових гробаља, Растуша има још Илинчића гробље на Калаури, Иванића гробље у Растушкој Ступи и Шљивско у засеоку Шљиве, на коме се такође налази клесани споменик са мјештанима непознатим писмом.

Споменици

На споменичком комплексу на Калаури се налазе три споменика. Комплекс је подигнут некад иза рата деведесетих. На њему централно мјесто заузима споменик борцима из последњег Одбрамбено-отаџбинском рата. Растуша је за стварање Републике дала својих деветнаест најбољих синова, међу којима је најмлађи имао 16, а најстарији 41 годину.

Растушани су тада подигли и спомен плочу са именима погинулих у Првом свјетском рату и сљедбеницима четничког – равногорског покрета.

Такође, на комплекс су пренесена су имена са орнулог зиданог споменика борцима и жртвама фашизма који се налази у дворишту основне школе и постављена на споменик изграђен од бетона. Данас се прича и о плану обнове споменика у дворишту основне школе подигнутог иза Другог свјетског рата, чиме би се сачувао и тај дио историје.

Парастос погинулим борцима и полагање вијенаца жртвама фашизма се врши задње недјеље августа. Сваке године на Покров Пресвете Богородице обиљежава се слава храма уз богат културно-молитвени и гастро догађај. Народни збор у растуши је обиљежаван задњег викенда августа све до почетка 2000-их, када је пропао.

Сви текстови из серијала

1. Археолошки лексикон БиХ, 2, стр. 116., Сарајево 1988. ↩︎